Tek kada pređeš veliku kilometražu i stigneš u zrele godine, shvatiš koliko su neke pesme zapravo genijalne.
Zoxy i ja smo bili u istom odeljenju još u osnovnoj školi. Čak smo delili i profesora klavira u muzičkoj. Otuda je bilo sasvim prirodno da se zajednički upalimo i za rock & roll. Još pri kraju osnovne smo otkrili grupu The Nice, pomno pratili sve druge klavijaturiste za koje smo znali, a i počeli smo polako da nabavljamo ploče. Originali su bili skupi i do njih se teško dolazilo, a Zoxy je u odnosu na mene imao prednost u samom startu. Kao sin jedinac uglednih i bogatih roditelja raspolagao je budžetom koji je bio barem deset puta veći od mog. I ne samo to. Imao je i rodbinu koja je živela u inostranstvu koja mu je svakoga leta donosila desetine albuma sve poštujući spisak koji smo zajednički pravili.
Tako je, valjda leta 1971. godine, stigao do nas i debitantski album grupe Emerson, Lake & Palmer.
This is a song for Barcelona, for architecture and fútbol
And for the streets that gave me refuge
In my escape from rock and roll
Jackson Browne je jedan od retkih muzičara o čijem liku i delu nema šta da se raspravlja. Ne zbog toga što je jedan od naših miljenika o kome smo dosta pisali na blogu, već zbog lako proverive činjenice da je autor/koautor mnogih fantastičnih pesama i omiljeni lik među kolegama. Delio je sa njima pozornicu kad god su ga zvali, pisao im pesme i nesebično im pomagao na druge načine kada bi mu se ukazala prilika i još koješta se zanimljivog dešavalo što ćemo jednoga dana saznati kada mu bude izašla autobiografija. Na ceremoniju na kojoj je Browne uvršten u Rock And Roll Hall of Fame 2004, godine, Bruce Sprengsteen je održao uvodni govor i na pravi način se našalio sa nelogičnom odlukom da su se među velikanim pre njega našli Eagles rečima: “Napisao si pesme koje bi oni voleli da su napisali.” I svi su se u sali smejali jer su znali je da bukvalno svaka pesma koju je Browne napisao interesantna na svoj način.
Samo je treba preslušati mnogo puta i pohvatati sve finese koje su u njoj.
Ako kritičari proglase neki album lošim, to ništa ne mora da znači. Jedino pravo merilo je da li nam se dopadaju pesme koje se na albumu nalaze.
Sam kraj šezdesetih i početak sedamdesetih je bio zlatno doba za “akustičare”. Po ugledu na vrlo popularne Crosby, Stills, Nash & Young, grupe su se pojavljivale kao pečurke posle kiše, a pesme su im se uglavnom zasnivale na introspektivnim tekstovima i višeglasnom pevanju. Melodičnost i pamtljivot su se podrazumevale.
Ovaj talas nije mimoišao ni SFRJ. Kako se još uvek nije našao neki pametan izdavač koji bi sistematično prikupio snimke sa brojnih singlova objavljenih kod nas u to doba i spakovao ih u kompilaciju ne bi li se na pravi način sačuvali od zaborava, osuđeni smo da se oslonimo na entuzijaste koji su mnoge od pesama sa znanih i neznanih singlova stavili na Cevku. I za taj potez im hvala. Diskografski dometi inače izrazito aktivne domaće scene tog vremena bili su bolno mršavi: na primer, grupa Suncokret je imala samo jedan album. Koliko mi je u pameti, od domaćih akustičara jedino su Drago Mlinarec i grupa S vremena na vreme iza sebe ostavili jasan i prepoznatljiv diskografski trag koji je obimom odgovarao autorskom delu.
O svemu tome ćemo drugom prilikom, ako se uopšte bude desilo.
Jack Bruce je platio visoku cenu sopstvenog izbora da teži muzičkom savršenstvu, a ne scenskoj popularnosti. To što nije više slavljen jedna je od velikih nepravdi.
Neki od Samuraja imaju naviku da uposle Rndalicu dok rade svakodnevne poslove. Sigurno se pitate šta je to? Ukratko, to je komad softvera koji izgeneriše plejlistu koju ćete slušati po različitim kriterijumima koje zadate. Zgodna je alatka jer se i sami često iznenadite izborom i mnogim zaboravljenim pesmama koje se iznenada pojave iz vaše arhive. Iako je naša Rndalica koju je Miloš napisao sasvim dobra, onomad mi je dopala ruke i jedna nova koja je dodatak za naš omiljeni muzički plejer(Foobar2000). Nisam odoleo da je isprobam, zadao sam joj da se promuva kroz nekoliko foldera koji su mi bili pri ruci i odmah sam bio nokautiran čim je počela da svira prva pesma.
Овде бих морао да, ако ћу се држати сопствених начела, приђем из две улице истовремено. Једно је да имам овде посла са бендом који је скроз енгрпски, пардон, хрглески – немају ниједан наслов а да није на енглеском, чак се на енглеском и зову. Што сам увек сматрао за океј ако је роба за извоз па претекне или наиђе комад са грешком па се онда продаје код куће, уз известан попуст. Е, колико је Бекових конзерви тако стигло на наше столове… С тим што није океј, јер је асиметрично. Али, ајде, ови су успели да извезу понешто.
Друго начело је да налазим трагове и наставке серија које сам већ испуцао овде. Инструменталци. Зову се… The Bambi Molesters (наслов је вероватно изабран тако да буде непреводив) и немају певача.
Пише на википедији ко су и шта су, и да се тај жанр зове сурф. Шта га ја знам, мени је та реч везана за Бич Бојсе, а ово… ово је инструментални талас раних шездесетих, право из Шедоузовског шињела (добро, де, умем и промашенију метафору да измислим, ал’ ме мрзи). Као и сваки други жанр из историје, никад неће нестати, увек ће се наћи неки чувар пламена, и нешто озебле публике да се око тог пламена огреје.
И шта да кажем, добро им иде. Имам гомилу њихових снимака на диску и још нисам ништа од тога обрисао. Додатно позитивно бројање је бас у женским рукама. Немам појма како сам осетио, али чим сам, тражећи снимак за овај чланак (тј досад нисам ниједном погледао како изгледају), видео да су мешовитог састава, знао сам да млада дама свира бас гитару. Да ли по пози – басисти имају ту нешто по чему их познајем, без обзира на пол – или по некој другој интуицији, али погодио сам.
Иначе, један једини пут сам прочитао нешто о њима, и запамтио само да им је једина ствар коју би мењали, кад би могли, био назив бенда. Тржиште не воли фазоне које мораш да објашњаваш.
Kada baciš pogled kroz komšijinu tarabu, možeš da otkriješ neočekivane stvari.
U vreme ispijanja jutarnje kafice obično čitam pristiglu elektronsku poštu. Ovde okupljeni znaju vrlo često da razviju žučnu diskusiju u toku noći, prijatelji sa svih strana sveta me, zbog vremenske razlike, na ovaj način obaveste o nečemu interesantnom što su propustili kroz svoje uši, dobar broj reklama i poziva na kupovinu se podrazumeva… Tako da mi raščišćavanje te jutarnje gužve traje taman toliko dok se ne dokusuri Nesica. Postalo je uobičajena rutina.
Sve dok me u poštanskom sandučetu nije sačekalo nešto neočekivano.
Retke su grupe koje sviraju uglavnom instrumenatlnu muziku prepunu emocija, a da nisu ni malo dosadne.
Sredinom sedamdesetih završila se zlatna era progresive. Pink Floyd, Jethro Tull, Genesis, Yes i Emerson, Lake and Palmer su već snimili svoje krucijalne albume. Možda ponajbolja postava King Crimsona je prestala sa radom. Ove grupe su još uvek išle na rasprodate turneje, snimale i objavljivale nove albume, ali je punk već bio zakucao na vrata. Činilo se da je progresiva najednom ostala bez goriva i zauvek se izduvala.
No, jedna od britanskih grupa koju su novinari često nepravedno potcenjivali i zapostavljali 1976. godine je izdala album sa pesmama koje i danas predstavljau okosnicu njihovih koncerata.
“Poslovne kombinacije” u muzičkom svetu su česte i retko kada iznedre nešto vredno višestrukog slušanja. No, ima i izuzetaka.
Uvek sam pomalo skeptičan kada mi neko preporuči album za koji do sada nisam čuo. Na navaljivanje prijatelja u jednoj od diskusionih grupa, koji se klao da će me grupa Ronin oduševiti čim budem čuo prvu pesmu, morao sam da popustim. Čak mi je poslao njihov jedini album, pa nije imalo smisla da ga ignorišem. Već kada sam bacio oko na omot srce mi je odmah zaigralo. Ispostavilo da sve pobrojane muzičare koji su učestvovali na snimanju dobro poznajem.
Čak i više nego dobro, jer oni su svirali na mnogim od mojih omiljenih albuma iz sedamdesetih.
