Tag: muzika za popodne

Danas za vas biram neobičnu verziju velike pesme koju je grupa Supremes donela kroz Motown… Negde polovinom šezdesetih, na istočnoj obali SAD pojavila se grupa koju kao da je poplava izbacila… Nikad nisam mogao da ukapiram kako je taj vid psihodelije mogao da se rodi na Long Ajlendu, a ne u Engleskoj (ili bar u Kaliforniji), ali ne mari: Vanilla Fudge je grupa koja je uticala na moje muzičko sazrevanje pre nego, recimo, kanteberijska scena, jednom kad sam došao do pretraživanja po hemijski indukovanom poimanju rock’n’rolla.

Uzgred, upamtite vezu: ritam sekciju ove grupe sačinjavaju basista Tim Bogert i bubnjar Carmine Appice, koji su po raspadu grupe Vanilla Fudge napravili trio sa izvesnim automehaničarem iz Engleske…

Čeprkaću još po ovom području muzike. Nema vam spasa.

Danas slušamo jednu od onih magičnih akustičnih numera iz opusa najveće prangije u istoriji muzike (posle Vagnera). Ako vam kažem da je moj omiljeni album Led Zeppelina treći, onaj na kome dominira akustika, razumećete i zašto volim ovu numeru. Istina, ona je otpala sa trećeg i završila na četvrtom albumu, ali ne mari.

Magija.

Neka sluša ko ima uši. Neka čuje ko ima dušu.

Danas slušamo vanserijsku izvedbu jedne od najboljih angažovanih pesama u opusu Brucea Springsteena. “Ghost of Tom Joad” je naslovna numera albuma iz 1995. godine koji je, koliko se sećam, prošao ispod radara u ono vreme… Ali zamalo. Poslušajte ovu izvedbu sa spektakularnog koncerta povodom 25 godina institucije The Rock’n’roll Hall of Fame, održanog u oktobru 2009. Tokom te dve večeri, svi izvođači su zvali goste na scenu. Gazda je, između ostalih, pozvao jednog od najinteresantnijih gitarista današnjice.

Nastavite sa čitanjem… “Tom Joad, duh promene”

Danas slušamo jednu od najpoznatijih numera u folk literaturi finger-pickin’ gitarskog zvuka. Pesmu svira i peva Doc Watson, legenda žanra. Posebni razlog što slušamo ovu pesmu je taj što je Doc Watson juče otišao na neko bolje mesto; vest je do nas stigla tek danas.

Što reče Klinton kad je dodeljivao nacionalnu medalju umetnosti Docu Watsonu: nema nikoga iz baby boomer generacije da nije pokušao da svira gitaru kao Doc Watson. Malo li je? A istina: bio je uzor generaciji. Neki ugledni muzičari kažu da sve duguju tom čoveku. Leo Kottke, na primer. A ni Tommy Emmanuel ne bi smeo da prećuti svoj najveći uzor.

Hajde, brzo, bez gledanja po Gugletu i(li) Vikipediji – (t)ko u originalu izvodi pesmu “Mramor, kamen i željezo”? Tako je. U pravu ste. Neko bi pomislio da su Roboti, a neko da je Bijelo dugme, dok bi druge neznalice rekle da su to Crveni koralji. Ali mi smo znalci, mi znamo ko je napisao i prvi izveo tu pesmu.

U verziji koju vam nudimo – a svakako ćete naći i druge – Nemci sasvim lepo pokazuju da su i oni imali svog Čobija.

Nemački jezik znam taman toliko da mogu da se uvalim u nevolju, ali bih rekao da su gore pomenuti Roboti (onomad na šestomesečnoj turneji po Austriji) uradili dobar prepev.

Danas John Fogerty obeležava, a možda čak proslavlja 67. rođendan. Bila bi to zgodna prilika da se prisetimo jedne od najboljih krljačina koje je priredio u eri grupe Creedence Clearwater Revival.

Jednom ću morati da vam ispričam kako je došlo do toga da Fogerty plaća izdavačkoj kući materijalna prava za izvođenje svojih pesama na koncertima.

E, baš mi naspelo. Pred vama je najbolja dečija pesmica koja je ikad napisana na nekom jeziku razumljivom na balkanskom prostoru.

Uostalom, Arsenije Dedić je izvesno najbolji i najhomogeniji kompozitor popularne muzike koga je jugoslovenska scena imala, uključujući i sve isprtke pop-scena koje su pretekle kada je krvavo ludilo obuzelo teritoriju.

Na muziku Arsenija Dedića ću vas podsećati u više navrata sledećih dana.

Možda znate i sami: kao što postoji Severnjača na nebu severne polulopte, tako sazvežđe koje Englezi zovu Južni krst određuje pravac juga. Ali da biste videli to sazvežđe, morate biti negde tamo dole, daleko u okeanu. Ili na ostrvima Marquesas, kao što pevaju Trojica u ovoj pesmi.

Strašno volim ovu pesmu (i taj neobični album Daylight Again iz 1982.). Pogotovo što je ovde jedna od retkih situacija gde se čuju glasovi Stillsa i Nasha, bez Crosbyja, a to je neobično; zna se kome je Nash bio prateći vokal poslednjih 45 godina… Trik je u tome što je Crosby u vreme pripreme albuma bio, hm, malčice odsutan pa su Stills i Nash uglavnom sami zgotovili album. U poslednji čas uglaviše “Might As Well Have A Good Time” i to je bilo to.