Tag: muzika za popodne

Da baš ne privlačim pažnju pravim naslovom… Ama, pazi ovako: red je da naučite gde je kome mesto, a da biste to naučili, morate znati i ono što vam danas ne puštaju. ako imate manje godina nego ja, onda niste čuli ovu pesmu od YU grupe.

Nastavite sa čitanjem… “Oj, Moravo”

Ostade jedna tema nedorečena: onaj koncert Briana Wilsona bi trebalo pogledati u celosti. Umesto toga, hajde da izvučem još jedan detalj odande: numera Good Vibrations je trebalo da zvuči bitno drugačije nego što se kasnije pojavila na surogat-albumu Smiley Smile grupe The Beach Boys. A kako je to isprva zamišljeno, prvi put smo čuli tek u 21. veku. Uzgred, ovo “2002” je greška: trijumfalna premijera živog izvođenja albuma “Smile” izvedena je u Londonu u februaru 2004.

Da li znate šta je ovo?

Ovo je kraj muzike: nema dalje.

Ma, šta se ja tu macim? Pogledajte ceo koncert.

Da, znam šta ste pomislili, ali nije to. John Hiatt je jedan od pravih heroja moderne američke muzike On stvara muziku za kamiondžije i radi to jako dobro. E, ima jedna pesma koju posebno volim. Iščačkao sam verziju za koju ranije nisam znao i sad moram da je podelim sa vama.

Ili što kaže Zoća: John Hiatt je bio desna ruka Rya Coodera. Posle sam tek otkrio da je to bilo u vreme kad je Ry Cooder trebalo da bude pratnja Hiattu. Šta ćete: postoji jedna vrsta vrhunskih muzičara za čije postojanje većina slušalaca nije ni svesna, iako su ih ko zna koliko puta čuli kako sviraju. John Hiatt je još dobro i prošao. Kada budete čuli priču o Nilsu Logfrenu, nećete verovati.

U slavu nedavno preminulog Robina Gibba, danas slušamo prvi veliki hit grupe Bee Gees. “New York Mining Disaster 1941” je singl objavljen 1967. godine i bio je najava velike decenije za tri brata.

Velika je to dekada bila, ne samo za grupu Bee Gees, nego i za celokupnu popularnu muziku. Da me neko osudi na deset godina perioda muzike, svakako bih izabrao period 1967-1977.

Danas slušamo jednog velemajstora koji nastupa uživo u društvu druge dvojice ništa manjih velikana modernog američkog zvuka. Lyle Lovett u društvu Johna Hiatta: dovoljno mi je da neko samo pomene kombinaciju i ja sam se već naježio. Evo, slušajte. A obratite pažnju i na tekst ako možete.

Moram da naznačim da sam za ovaj snimak saznao na blogu Naopakog Indijanca, čije pisanije vam toplo preporučujem.

Jedna od najlepših mogućih muzičkih zavesa za nedeljno popodne dolazi iz kuhinje grupe Yes, čiji album Close to the Edge je predmet bukvara progresivnog rocka. Biram verziju sa živog albuma Yessongs.

Uopšte, skrećem vam pažnju na razne žive verzije ove veličanstvene pesme, a posebno onu sa albuma Keys to Ancension 2 (1997). A što se same pesme tiče, nemojte ignorisati tekst.

Nastavite sa čitanjem… “I ti i ja”

Ne mislim da vi sad treba da budete gladni, tek je popodne. Ali ako ste davno ručali, ogladnećete dok preslušate ovo. A valja da preslušate. A pošto je Peter Gabriel multimedijalni umetnik još od doba kad reč “multimedija” nije ni postojala, valja i da gledate.  I da pazite na času. elem, ovo je škola.

Mnogo je vremena prošlo, bilo je vremena da se stvori nešto uporedivo sa ovim. To se nije desilo. Ne zato što niko nije hteo, nego zato što niko nije umeo. Bowie se beše približio, ali njemu je prangija bila draža.

A sad pravac na Noć muzeja!

Kako da prođemo sedamdesete bez najomiljenijeg pasaža na saksofonu na svakoj radio stanici koja je držala do sebe?

Ne znam da li ste primetili: “Baker Street” je pesma koju je moguće slušati ko zna koliko puta u krug, a da ne dosadi. Ne znam zašto je tako; verovatno zbog genijalnog sklopa melodije, valjajućeg ritma i perfektne produkcije. Meni najdraži detalj je onaj furiozni ulet gitare na 4:49.

Još malo pa vikend. Imaćete šta da zviždućete dok se ne opustite sasvim.