Tag: muzika za popodne

E, dosta je bilo kiše!… Prizivam Mr Blue Sky u pomoć!…

Velika stvar. Za mene važna i zato što sam u vreme kad je ova pesma bila hit počeo da hvatam konce ko je ko u aktuelnoj muzici. Elem, počeo sam da slušam “Veče uz radio” i legendarnog Nikolu Karaklajića; bila je to moja prva ozbiljna škola rock’n’rolla.

(Radni podnaslov: Uživajte u galami!)

Danas je 66. rođendan Roberta Frippa i red je da mu se sa malo pažnje odužimo za muziku koju je stvorio.

Album Red je možda najčudniji u celom opusu grupe King Crimson. Još u toku rada u studiju, Fripp se razočarao u ono što je naučio o tome kako realni svet funkcioniše. No, naslovna numera ostaje kao jedna od najžešćih gitarističkih krljačina koje je grupa ikad stvorila. Pustite glasno.

(a posle može i bonus sa istog albuma)

Uvek neverovatni Bill Bruford i uvek pomalo sirovi John Wetton u pozadini dadoše šmek koji se nikad više nije ponovio. Da, bilo je drugih čudnih kombinacija u opusu grupe, pogotovo četvorka koja je okupljena 1981. godine (Fripp, Belew, Bruford, Levin). Ali, to je neka druga priča.

Danas pikanterija.

Postoji nekoliko sličnosti između grupa Colosseum i Colosseum II: prva sličnost je ime, druga da ih je osnovao i vodio Jon Hiseman, ludi bubnjar koji je integrisao kompletnu prog-rock scenu Velike Britanije u suvisli žanr, a treća da su članovi grupe redom bili virtuozi. Ima i ona o komercijalnom neuspehu, ali kad je to pametna muzika pravila pare…

Ovog puta se prisećamo druge instance Hisemanovog projekta: ludilo koje Don Airey i Gary Moore izvode u ovoj svirci je vredno vaše pažnje. Čak i bez obzira na to što je ovaj snimak prilično krljav.

Grupa je potrajala dva svoja albuma i jedan projekat sa A. L. Webberom (Variations). Onda je najpre Gary Moore otišao svojim Ircima u Thin Lizzy, a nekoliko meseci kasnije Don Airey zbrisao da radi sa grupom Rainbow.

Zapravo, ta igra reči ima drugo značenje, ali nema veze; nema mesta za pravi prevod. Kako god bilo, ova pesma je ostala u šre’ u kompletnoj muzičkoj literaturi, baš kao i njen kreator, Tom Sholz.

Priča o grupi Boston je tužna i ispričaćemo je nekom prilikom. Zasad ostaje veliki hit iz 1976. godine, pesma uz koju sam prvi put dotakao… Ups! Takve stvari se ne prepričavaju.

Nastavljamo plovidbu middle of the road muzikom sedamdesetih. U inat filozofima i šiljokuranima koji šalju drugačije poruke svetu. Ovo nije godina mačke, ali ko te pita: fenomenalna numera Ala Stewarta ostaje za sva vremena.

Kako vam se čini živa verzija?

Prva polovina sedamdesetih je bila čarobna za ljubitelje gitarskog zvuka. Svi oni koji su imali da kažu štogod pametno svirajući gitaru mogli su da prođu. A oni koji su stvarali poseban kvalitet aftamacki su išli na vrh. Jedan od takvih je bio Peter Frampton. Njegovi rani albumi, prosto rečeno, predstavljaju remek-dela. A živi album Frampton Comes Alive! (1976) jedna je od najboljih živih ploča rock muzike uopšte. Ključna numera sa tog albuma je “Do You Feel Like We Do“; izvedba koju ovde donosim nije ista (ova je za četiri minuta kraća), ali će vam biti dovoljna da ukapirate šta se tu dešavalo.

Nastavite sa čitanjem… “Osećate li se kao mi?”

Danas slušamo jednu od najvrednijih middle of the road country-rock balada ranih sedamdesetih. Bob Seger je bio uspešan hitmaker tih godina, a autobiografska ispovest o miljama na drumu je pretvorena u ovu besprekornu pesmu.

Može o pesmi da se priča mnogo, ali većina važnih stvari je već pomenuta na Vikipediji, pa vašoj pažnji preporučujem to štivo.

A verziju od Metallice ću da vam prepustim obaška. Nisam je se ni setio kad sam krenuo da kačim ovu pesmu. Naaah…

Sledećih nekoliko dana, bavićemo se nekim dragim melodijama iz sedamdesetih.

Koliko volim Steely Dan, to znaju svi moji prijatelji. A kako mi je upravo palo na pamet da bi naslov i tekst ove pesme mogli da se apliciraju kao ilustracija u današnji politički život Srbije, to mi uopšte nije jasno.

Evo, pa čitaj. Eh, Geršvine, Geršvine…

Nastavite sa čitanjem… “Aj’ ponovo”