Tag: muzika za popodne

Za danas biram jedan od najsvetlijih komada u istoriji pisane muzike: četvrti stav Devete simfonije Ludviga van Betovena, op. 125. To je finale, čiji integralni deo je čuvena Oda radosti. A izvedba… Ovako nešto se ne dešava svaki dan. Nismo ni znali da se u Japanu dešavalo i ranije: hor je sastavljen od deset hiljada pevača. Ovoga puta, na koncertu održanom 29. decembra 2011, sa izuzetnom posvetom postradalima u zemljotresu i cunamiju u martu 2011.

Spektakularno. Ali reči su beznačajne. Neka sluša ko ima uši. Neka čuje ko ima dušu.

Grupa The Who je jedna od onih koje su se dokazale na najteži mogući način: isključivo radom. Neprekidnim dokazivanjem. Večitom potvrdom ostanka na liniji. Njihov fabulozni koncert od dvanaest minuta na poluvremenu utakmice superboula 2010. godine spada u nešto od najluđeg i muzički najsavršenijeg što sam u svom životu čuo na talasima rock’n’rolla.

Nego, poslušajte ovo: reč je o koncertu 2000. u Royal Albert Hallu. Beše to poslednji nastup koji je John Entwistle održao pre nego što je otišao na neko bolje mesto 2002. godine.

Da, dobro ste videli: to je bio Nigel Kennedy.

A numera? Uh, o njoj bi moglo mnogo da se priča, ali to zaista više nije toliko važno.

Nekome je danas rođendan… Srećan ti rođendan!

A muzika… Eh, muzika, šta bismo bez nje… Ovo je nešto iz vremena kada se muzika stvarala, a ne proizvodila. Ovo nije baš Led Zeppelin, ali tek što nije. Velika muzika, sjajna.

Na današnji dan pre 58 godina, 12. aprila 1954. godine, Bill Haley je snimio pesmu “Rock Around the Clock” i pokrenuo lavinu najznačajnijeg muzičkog izraza u istoriji. Rock’n’roll je postao institucija.

Pošteno je reći da je ta numera napisana i snimljena još 1952, ali tad se nije primila. Bill Haley je imao sve što je trebalo da iskra bude zapaljena kako valja.

Azbuka!

Danas slušamo najvažniju pojedinu numeru koju su Bitlsi snimili: A Day in a Life je pesma kakvu autori mogu da napišu jednom u životu. Lennon svakako nikad nije napisao išta jače od ovoga.

Šteta što odsekoše kodu na kraju, ali šta da se radi. Nadam se da imate album Sgt Pepper’s Lonely Hearts Club Band: poslušajte ovu pesmu ponovo u kontekstu celog albuma. I tu kodu. Nije to koda samo za pesmu i, uostalom, za taj album. Bila je to koda jednog nevinog vremena kojeg više nema.

Počinjem da verujem u sinhronicitet: pre dva-tri dana sam hteo da turim nešto od Briana Setzera. Zašto to nisam učinio, nemam pojma – tek, danas mu je 53. rođendan. I zato je prikladno je da osetimo barem malo od pakleno dobre žurke u koju se pretvara svaki njegov koncert poslednjih, uh, preko trideset godina, kad ono Stray Cats krenuše u beli svet.

Pa valjda ne moram da vam govorim da se ovo sluša isključivo glasno.

A ako ikada budete u dilemi oko izbora muzike za neku kućnu žurku sa raznorodnim posetiocima, preporučujem da odaberete muziku The Brian Setzer Orchestra, pristojno jako ozvučenje, epsku količinu nekog iole kvalitetnog piva i odobrenje komšija za solidarnu deobu rizika od otpadanja maltera sa zidova.

Znate i sami: ova lista je prilično lično obojena. Tako ti je to sa muzikom: subjektivno jeste objektivno samim činom deljenja iskustva slušanja.

Ima jedan muzičar, veoma važan za literaturu rocka i bliskih formi, ime mu je Jack Bruce. Prvi put je privukao pažnju široke javnosti kao basista i dominantni autor u grupi Cream (mada je radio sa mnogim ozbiljnim imenima i pre toga). Kasnije se otisnuo u solo vode, a usput je i pomagao drugima tako što im je poklanjao neke važne pesme. Godina 1969. će ostati upamćena po njegovom prvom solo albumu “Songs for a Tailor“, a sa tog albuma dve pesme su postale ključne u repertorarima drugih grupa. Jedno je slavna verzija numere “Theme for Imaginary Western” koju je snimila američka grupa Mountain. A druga numera  je obeležila grupu Colosseum, čija izvedba “Rope Ladder to the Moon” je jedan od najblistavijih momenata progresivnog rocka uopšte.

Istina, verzija koju ovde čujete je iz 1994. godine, kada se Colosseum okupio zarad nekoliko koncerata. Ovaj početak sam čuo hiljadu puta i svaki put sam se naježio.

Glasnije!

Otkad sam jutros ustao i promolio nos kroz prozor, ova pesma mi na pameti. A pošto je Jethro Tull svakako visoko na mojoj lestvici omiljenih bendova, nemam razloga da oklevam.

Dva od tri albuma folk-rock trilogije Jethro Tulla, Songs from the Wood i Heavy Horses, meni su najdraži radovi grupe. Da, znam da nisu najbolji – veoma dobro poznajem opus grupe Jethro Tull – ali, kad se kao dvanaestogodišnjak prvi put sa nekim remek-delima sretnete na način kako se to meni desilo, onda to ostaje jako, jako duboko. I zauvek.