Tag: muzika za popodne

Jednom prilikom, novinar je pitao Đanija Morandija:
– Ko je najbolji italijanski pevač?
– Toto Kutunjo, naravno – odgovorio je Morandi kao iz topa.
– A šta ćemo sa Adrijanom Ćelentanom?
– Oh, Ćelentano! On je bog! – odgovori Morandi.

Nastavite sa čitanjem… “Plavo”

Danas je na redu klasik, numera koja predstavlja obaveznu literaturu za svakog ko želi da poveže uzroke i posledice. Krenete odavde, odete sto pedeset godina unazad, pređete okean, pa krenete opet ka današnjem dobu. Mogli biste se jako iznenaditi šta je sve iznedrila i svetu ostavila tradicionalna irska muzika.

Dragi moji, The Dubliners.

Nastavite sa čitanjem… “Truckavi drum za Dablin”

Možda nije prilično to što vam ovo zavarujem u radni dan, ali ne mogu da odolim. Reč je o jednom od najboljih rezultata u istoriji popularne muzike, o delu koje će se slušati sledećih hiljadu godina. Muzika koju biram za danas je početak možda najvažnijeg albuma rock’n’rolla, delo koje je ugledalo svetlost dana sa zakašnjenjem od tričavih 37 godina.

Da, znam da sam izrekao teške reči. A vi znajte da ih nisam izrekao na prečac.

U životu sam čuo toliko muzike da malo šta može da me dirne duboko. Kada je album Smile izašao 2004. godine, a zatim Brian Wilson i ekipa upriličili koncert na kojem je među uplakanima bio i Paul McCartney, malo je reći da sam bio dirnut. Bio sam toliko potresen da desetak dana nisam hteo da slušam nikakvu muziku, osim ponekad delove albuma Smile ponovo. A kad pokrenem video zapis koncerta, ne mogu da stanem: odgledam ga i odslušam celog.

Poslušajte ovaj isečak još jednom i pažljivo pratite šta se dešava na sceni; uočite količinu muzike upletenu u nešto što će nepažljivi slušalac nazvati pesmičuljkom. Potražite, pogledajte i poslušajte ceo koncert Smile čiji je ovo početak.

Neka sluša ko ima uši. Neka čuje ko ima dušu.

Otkad sam prvi put čuo ovaj zarazni pesmičuljak, ne mogu da se odvojim od njega. To je jedna od onih pesama što se usele između sinapsi, pa ne puštaju. No, za razliku od većine takvih pesama, koje su u suštini đubre, ova je makar dobra i vesela.

Nije zgoreg čuti ponovo, a?

U dugom i manje-više besprekornom opusu Vana Morrisona, album Tupelo Honey (1971)zauzima posebno mesto. Nije to zato što sadrži remek-dela, mada nekoliko numera možemo tako nazvati, nego zato što je to bio možda jedini period u životu Velikog Džangrizala kada je smirio loptu, živeo u ljubavi sa Janet Planet u pastoralnoj idili Vudstoka i spokojno stvarao.

Nikad pre i nikad posle. Bilo je još mnogo veličanstvenih pesama, ali ne ovako zelenih. Trebalo je da prođe skoro trideset godina da bi Van the Man napisao nešto slično.

Danas je na redu pesma jednog majstora u izvedbi dvojice drugih majstora. Možda je ovo definitivna verzija? Ne znam i nije bitno. Slušaj opušteno.

Ovaj soul se uvlači pod kožu mnogo bolje umalo izgubljenje country balade danas malo kome poznatog Donnyja Mauldina, a koju je Willie Nelson onako perfektno ispolirao još pre nego što sam se ja rodio. Al Green i njegova ekipa ne da su napravili novu verziju, nego izgleda da su načinili novi prepis; Lyle Lovett je tu poslužio tek kao perfektni, pikantni začin. Ovo sad zvuči kao da ne može bolje. Pa možda i ne može.

Moram da priznam, naslov je banalan. Ali, pesma nije. Ova pesma je remek-delo.

Slušaj dobro.

Rickie Lee Jones je odavno u fokusu mojih interesovanja. Preporučujem da pročačkate njen fenomenalni opus. Koliko je duše, pameti i znanja uloženo u muziku koju ona stvara, to je teško reći u malo reči.