Tag: muzika za popodne

Pazi: ne da je dovoljno dobro, nego je perfektno. Samo što se pesma tako zove. Tako se danas svira blues kada je izraz; sve ostalo je folklor.

Dragi moji, veliki majstor u pratnji sjajne ekipe: Tom Petty & The Heartbreakers. I to uživo. Ovaj snimak nije savršen, ali ko te pita za junačko zdravlje.

A ako vam je baš do dobrog zvuka, može i to, onako radijski.

Eto. A sad ponovo. I glasnije. Nemojte da vas opominjem kako se sluša muzika; ozbiljan čovek to mora da zna i sam.

(tnx Jasna )

Redovni posetioci Suštine pasijansa znaju da rado pominjemo flash mob projekte. Da vas posetim: to su dobro izrežirani performansi upriličeni u nekim javnim prostorima tako da izgledaju kao da su se desili spontano.

Ovaj fantastični performans se dešava 2. maja 2011. godine, a vinovnici su članovi Filharmonije Kopenhagena (Sjællands Symfoniorkester) koji donose trenutak neizrecive lepote u hol centralne železničke stanice u Kopenhagenu, svirajući skraćenu izvedbu Ravelovog Bolera, teme na koju niko ne može da ostane imun i koja zavređuje da bude muzika dana.

Za mene, ovo je trenutak apsolutnog trijumfa muzike.

I trenutak bolne tuge. Zamisli život u kome je svet oko tebe toliko uređen da može da se nadgrađuje ovakvim pojavama. Lepota života na autobuskim i železničkim stanicama u većim gradovim Srbije se sastoji u tome da niko nije uspeo da te odžepari dok si žurio da pobegneš iz smrada u koji je to mesto zavijeno.

Da li vas je iko ikada prisiljavao da slušate muziku Vana Morrisona? Kako ste se pritom osećali? Nalazite li tu muziku iritirajućom: Da li možete da se identifikujete sa bilo čime u njoj?

Jednom ću vam ispričati zašto je važno da makar okrenete uvce ponekad ka onome što Van the Man radi. U međuvremenu, pogledajte i poslušajte jedan malo stariji živi snimak.

Uvek u društvu vrhunskih muzičara. I uvek najbolji među njima: to je uobičajeni način nastupanja Vana Morrisona.

Jeste li gledali film “Deliverance“? Ako niste, pogledajte ga. Ako ga pogledate, nemojte mene optuživati što ste mislili da je to lepršav zabavni filmić za nedelju popodne. Ja vam nikad, nikad, nikad neću preporučiti nijedan lepršav zabavni filmić za nedelju popodne.

Iz tog filma dolazi muzička tema koju su posle svirali svi koji misle da su neko i nešto u instrumentalnoj country & folk muzici.

Ovo je tek prvi slučaj u filmu “Deliverance” da se ekstatično veselje pretvori u… Uh, bolje da vam ne kvarim.

Bol.

Boga pitaj da li postoji film u koji je muzika bolje legla nego što je to slučaj sa ludačkim remek-delom braće Koen: “O brate, gde si” (“O Brother, where art thou?“). Količina ludila u tom filmu – pa to je čisti rock’n’roll. Pojačaj i klikni!

Za vašu informaciju, T-Bone Burnett je rastočio prvobitni plan braće Koen u paramparčad. Tražili mu ljudi da spremi dve-tri klasične stare američke pesme da pokriju fabulu i još dve-tri da posluže kao muzička zavesa. Kad su čuli sve ono što im je Burnett spremio da biraju, pali su u sevdah. Nije bilo druge: scenario je izmenjen tako da se uklopi sva muzika koju je ludak pripremio.

Bila je to jedna od onih epizoda koje se podvode pod rubriku “namerio se junak na junaka”.

A sad jedan tribute nastup koji je ocenjen kao najzanimljiviji u poslednje vreme: Joss Stone i Melissa Etheridge se klanjaju najvećoj beloj pevačici u istoriji bluesa.

I što reče Jasna, ne znaš koja je luđa: bosonoga ili bosoglava.

Istina, primećujem da se bosoglava zaduvala, što znači da je za nju to pevanje neprirodno. Janis je tako pevala bez napora. Ali, nema veze: ovo je sjajno, čak i pored blagog irskog naglaska Melisse Etheridge.

Pošto niste pustili dovoljno glasno prvi put, pustite ponovo. Ovog puta kako treba.

A sad nešto prikladno za današnji dan, jer ideologija je samo maska daleko trivijalnijih razloga za ubijanje i rušenje.

Svašta se steklo u jednu tačku u projektu “The Wall”. Siroti Roger Waters, zaglavio se tamo. Ali, šta da se radi. Makar je uspešno naplatio sa 32 godine zakašnjenja.

Nešto mislim: ova numera bi bila perfektna himna globalnog konzumerizma.

Ovo je tek proba, a od sutra ćemo zapravo.

E, pa dragi moji, vreme je i za malo noviteta. Ovaj dan je savršen za najavu.

Neki od vas rekoše da im je po volji onaj jutarnji video-klip. Navodno, nekima od vas je stvorilo naviku da dolazite na Suštinu pasijansa u jutarnjim satima. E, pa lepo, jahde onda da probamo još nešto na istu foru…

Kao što znate, ovo mesto poštuje dobru muziku svih vrsta. I zato ćemo od sad da vam svakog dana u četiri popodne izručimo po jedan pesmičuljak. Ponekad sa malo priče, a češće bez ikakvih podataka. Ponekad u kontekstu nekog drugog priloga, a češće bez ikakve veze. Možda bismo se i zatrčali u više numera, ali ne: osim provokacije i čežnje da čujete još, neće u ovom ciklusu biti ničeg osim jedne pesme koja će po mišljenju vašeg neskromnog, ali uvek poniznog domaćina Suštine pasijansa zavredeti da je do ponoći čujete barem još dva-tri puta.

Za početak, fenomenalna minijatura Johna Martyna u legendarnoj BBC TV emisiji The Old Grey Whistle Test. Uživajte.

Pravo u srce.