Tag: muzika za popodne

Na brzaka, dok ga nema

Stvari koje se rade iz nužde najčešće se neslavno završavaju. No, ima izuzetaka.

Peter Meaden bi bio samo jedan od mnogobrojnih likova koji su se muvali po Londonu da mu nije pošlo za rukom da kao tinejdžer postane faca među Modovima u prvoj polovini šezdesetih. Danas bi za njega rekli da je bio influenser. Nama je interesantan kao čovek koji je progurao grupu The Who kao njen prvi menadžer i omogućio im da naprave i izdaju prve snimke. Iz nekih razloga njihova saradnja je prekinuta, a o poslovima grupe počeo je da brine dvojac Kit Lambert/Chris Stamp, filmaši koji su bili u potrazi za neafirmisanom grupom o kojoj bi, eventualno, nešto snimili.

Znamo kako su se stvari dalje odvijale: pesma “My Generation” 1965. godine brzo je postala himna britanske mladeži a, bogme, i danas se rado sluša.

No uprkos uspešnim singlicama i debitantskom albumu, para u to vreme nikada nije bilo dovoljno.

Nastavite sa čitanjem… “Na brzaka, dok ga nema”

Puste maštarije

Mnogi The Easybeats smatraju “čudom od jednog hita”. To je daleko od istine i red je da popravimo utisak.

Na The Easybeats sam prvi put naleteo na nekoj kompilaciji koja mi je dopala ruku na samom kraju šezdesetih. Naravno, njihov najveći hit “Friday on my mind” je tako odjeknuo u meni da sam ga zapamtio za sva vremena i obećao sebi da ću, jednoga dana, vrlo pažljivo preslušati kompletan opus ovih Australijanaca. Kompilaciju sam morao da vratim vlasniku, a na obećanje samom sebi sam morao dugo da pričekam, jer njihove ploče nije imao niko u mom okruženju.

Daleko je Australija…

Nastavite sa čitanjem… “Puste maštarije”

Novi Evropljani

On a crowded beach washed by the sun, he puts his headphones on.
His modern world revolves around the synthesizer’s song…

U drugoj polovini sedamdesetih naglo je poraslo interesovanje britanskih muzičara i štampe za krautrock. Nemačke grupe/autori su uspeli da izvezu na Ostrvo svoje viđenje muzike koje je bilo ukorenjeno u evropskoj tradiciji sa tipično germanskim začinima: motoričnim, mehaničkim ritmom, upotrebom elektronike i sintisajzera, minimalizmom modernih kompozitora XX veka i velikom slobodom izražavanja koja nije imala granice.

John Foxx i njegova grupa Ultravox! su bezuspešno pokušavali da pronađu svoje mesto na muzičkoj sceni svirajući nekakvu mešavinu punka, new wavea i glam rocka, dakako začinjenom elektronikom. Onaj uzvičnik na kraju imena grupe najverovatnije je bio asocijacija na grupu Neu!, jednu od najinteresantnijih koja je u to vreme dolazila iz Nemačke, a koju su činili bivši članovi mnogo poznatijeg Kraftwerka.

Nisu se nešto proslavili.

Nastavite sa čitanjem… “Novi Evropljani”

Ponovo na čaju sa Yusufom

Ako ste do sada voleli jedan od najboljih albuma sa početka sedamdesetih, volećete i njegovu reinkarnaciju koja je modernizovana primereno vremenu.

Početkom sedamdesetih moja glad za muzikom, koja je još uvek bila u nekoj vrsti poluilegale, prilično je porasla. Došlo je vreme da se pređe sa singlica, koje su kako-tako redovno objavljivane u SFRJ, na velike ploče. Nevolja je bila u tome što albumi nisu bili u prodaji, licencirano je bilo tek par njih, pa je jedini način da se nabave bila veza sa nekim kome rođaci rade u inostranstvu. A i kada je ta veza uspešno uspostavljena, strepelo se šta će sa spiska dospeti do tebe. Gasterbajteri su obično samo leti dolazili na odmor, a dešavalo se i da zaborave da ponesu ploče sa sobom.

Imali su mnogo važnijih stvari na umu pri pakovanju za put koji ih je čekao.

Nastavite sa čitanjem… “Ponovo na čaju sa Yusufom”

Kokice za duplu bioskopsku predstavu

Preturanje po tavanu ponovo je rezultiralo skidanjem prašine sa odlične, zaboravljene singlice. I pričom o nekom drugom, jednostavnijem vremenu u kome se nije živelo vozeći se pod punim gasom.

Otprilike u vreme kada sam se rodio, mladi da našem omiljenom Ostrvu su se palili na skiffle. Ova vrsta muzike nije bila nikakva novotarija – još dvadesetih su je izvodili američki crnci, a karakteristična je po tome da su koristili sklepane instrumente. U vreme velike recesije tih godina, koja će biti samo uvod u krah američke berze i Veliku depresiju koja će se desiti nekoliko godina kasnije, posla i novca je slabo bilo, a gladnih usta mnogo. Naročito među obojenom populacijom, koja je u trenucima predaha od napornog dana pevala prateći se na svemu što joj se našlo pri ruci, a što je moglo da proizvede nekakav zvuk.

Ko je tada uopšte mogao da razmišlja o pravim instrumentima…

Nastavite sa čitanjem… “Kokice za duplu bioskopsku predstavu”

Katedrala

Mislio sam da je The Psychedelic Ensemble vrhunac muzičke ludosti. Ispostavilo se da postoji još jedan tip koji koji ima sličan pristup, a pojavio se na sasvim neuobičajenom mestu.

Kako godine prolaze, popodnevni dremež mi postaje sve draži. Zbog toga mrzim kada me u to vreme neko pozove telefonom i u tom trenutku, u zavisnosti u kojoj sam fazi, spreman sam svašta da izgovorim u slušalicu. Na displeju telefona je pisalo da me zove M. koga nisam ni čuo ni video sigurno petnaestak godina…

– Ko je umro? – progunđao sam onako sanjiv.
– Nije niko, zovem te da te pitam jesi li slušao novi album Ricka Wakemana?
– A zašto bih?
– Ovo je najbolje što je snimio još od sedamdesetih…
– Bilo je i vreme. U međuvremenu, izdao je 120 novih albuma (nije greška u kucanju, prim.aut.) koji ni po čemu ne mogu da se upamte. Shvatam, morao je da hrani decu, ali ne moram ja da mu dajem lovu za te potrebe.
– Obećaj mi da ćeš da ga preslušaš, pa ćemo da se ponovo čujemo.

Pa, suncetijebemžareno, gde me nađe.

Nastavite sa čitanjem… “Katedrala”

Potrebna ti je ljubav

U turbulentnoj istoriji Small Facesa svašta se dešavalo mimo njihove volje. I danas njihovi radovi ne dobijaju zasluženu pažnju iako im se malo šta može zameriti.

Sastavljanje izdanja koja bi trebalo da budu presek nečije karijere nije nimalo lak posao. Mnogo elemenata je potrebno složiti u slagalicu, naročito ako je reč o osobi koja ima poveći opus. Sam izbor materijala je lakši deo posla – odaberu se reprezentativne pesme, obavezno ubace one koje su bile hitovi da bi bile mamac za kupovinu, napravi se neka vremenska linija kako bi mogla da se prati evolucija autora…

Kako obezbediti prava za objavljivanje pojedinih pesama kada su u pitanju različite diskografske kuće, to već spada u nadležnost veštih advokata izdavača. Nijedan od njih neće da se odrekne prilike da još jednom iscedi neku kintu od nečije zaostavštine.

Mešetarenje nikada ne prestaje.

Nastavite sa čitanjem… “Potrebna ti je ljubav”

Niko ne peva bluz kao Blind Willie McTell

Tako kaže pesma. No, i drugi veliki pevači znaju da iz sebe izvuku neka neverovatna izvođenja.

Blind Willie McTell je jedan od onih legendarnih bluzera koji se upokojio još u vreme kada sam učio da hodam. Iako volim da čujem i muzejske snimke, po njegovim nikada nisam čeprkao. Ime sam mu zapamtio kada sam čuo obradu njegove pesme – to je bila “Statesboro Blues” koja otvara jedan od najboljih živih albuma svih vremena, At Fillmore East (1971) Allman Brothers Banda. Da ste me pre pripreme ovog priloga pitali za još koju njegovu pesmu, ne bih znao da navedem ni jednu, mada su mi negde zvonila imena Ry Coodera, Taj Mahala i sličnih ljubitelja muzičke antike.

Najveći poštovalac McTella među muzičarima je Bob Dylan.

Nastavite sa čitanjem… “Niko ne peva bluz kao Blind Willie McTell”