Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Naš specijalni reporter bio je na odmoru u Crnoj Gori. Da prostite.
Otkako je Peacock onomad, pričajući o Vlatku, pomenuo D., to mi se ime učinilo poznatim. I zaista, dok se odličnim putem Berane-Mojkovac-Kolašin-kanjon Morače-Podgorica-Cetinje-Budva-Porto Montenegro-Herceg Novi krećemo ka moru, na zadnjem sedištu našeg Punta knjavaju D. i Ognjen.
Naš specijalni reporter je bio na putovanju u Crnoj Gori. Da prostite.
Dobrodošli u Berane! Grad na obali reke Lim, ispod brda Jasikovca, čuvara vajarskog dela Bogdana Bogdanovića. Tipičan gradić kakvih ima svuda: korzo (sada se to zove pešačka zona); burek, limunada i brdo urmašica za smešne pare kod Miška; kružni tok, pumpa, autobuska stanica, pijaca (subota je pijačni dan), osnovna škola, gimnazija, bolonjski fakulteti, pristojna bolnica. Cigančići mole za cente (ili dinare), gradski pjesnik se šepuri, klonirane devojke crne kose se drže za ruke, zagrljeni momci u trenerkama šetaju ili sede po kafićima dogovarajući gde će da prebiju pedere.
Naš specijalni reporter je bio na putovanju u Crnoj Gori. Da prostite.
U savremenoj informatičkoj eri deluje anahrono poći na odmor u Crnu Goru. U redu je, dakako, otići na izlet do Ostroga slomovratnim putem koji ne pamti saobraćajnu nesreću, primerom nežurenja kao mnogima iznenađujuće uspešnog faktora u procesu stizanja. Ali, na odmor, pored grčkih toplih mora, peskovitih plaža i gusto zasejanih meduza; bugarskih odličnih autoputeva, ogromnih hotelskih kompleksa sa obaveznim bazenima i širokih plaža koje zapljuskuju talasi vode iz nekog razloga nazvane Crno More; turske ljubaznosti, povremenih napada sekularizma i grčkih ostrva slavne istorije, koja su blizu taman koliko nama Turska nije; egipatske fine adrenalinske ravnoteže koktela u ruci i ličnog gardiste na obližnjoj grani; dakle na odmor posle svega nabrojanog ići u Crnu Goru vaistinu predstavlja motivacioni misterij. No, primetio sam da mi se ama svake godine događa ista stvar: negde u vreme kada uzimam godišnji odmor bivam umoran, pa mi stoga ideja o odmoru kao vremenu tokom koga ću se odmoriti postaje bitno bitnija od ideje o odmoru kao vremenu o kome ću kasnije imati šta da pričam (ili, što je svakako manje važno, da ga se sećam). I tako me preovlađenost sopstvene bitnosti svake godine na odmor vodi u Crnu Goru, zemlju meni poznatog jezika, puteva i kulturološko-mentalitetnih fenomena – ali pre svega poznatih mogućnosti nerada, odgovora na pitanje šta danas neću raditi kao nesumnjivo zaboravljene esencije koncepta godišnjeg odmora.
…pogotovo kad nemaš drugog izbora.
Luka Bursać, 10 godina°
Bio jednom jedan car. Taj car je jako voleo sebe, a nikog drugog. Jednog dana je od slugu zatražio da mu naprave mašinu koja će da učini da on poleti.
Sluge su se svaki dan trudile, ali nisu uspevale. Jednog dana se jedno dete setilo kako mogu da naprave mašinu. U početku su mu se svi smejali, ali su kasnije počeli da shvataju. I uspeli su da naprave mašinu za letenje. Ali je nisu hteli dati caru zato što je car mislio samo na sebe. Napravili su mnogo takvih mašina i odleteli kod drugog cara koji nije mislio samo na sebe.
A stari car više nije bio car, nego običan čovek.
KRAJ
________
° Pažljivi čitalac koji se sa Suštinom pasijansa druži od početka svakako može da se seti Luke, koji je imao samo pet godina kad je svom kumu Grbi začepio usta u raspravi replikom “Ja hoću da vidim svet, a ti mi ne daš!”
…govorio je drug Virag svom pulenu, Jožefu Pelikanu. Život je niz otkrića koje nepobitno i neodložno treba saopštiti svetu.
Ne znam na čemu je, ali ‘oću i ja malo toga.
Prekidača na zidu bi bilo i da nije bilo Tesle
Uvod
Desetog jula 2013. godine navršeno je 157 godina od rođenja Nikole Tesle. Tim povodom se država nije oglašavala. No, na portalu Blog B92 osvanuo je skroman (sadržajem, nikako lucidnim naslovom) tekst Jelice Greganović Srećan rođendan Najvećem Sinu naših naroda! Kažem skroman jer tekst očigledno nije imao za cilj da gromopucateljno priča o Teslinim dostignućima, već da nas prosto podseti na Teslin rođendan. I to je dobro, i lepo, i potrebno. No, u oči upada kategorizacija teksta: BUDUĆNOST, NAUKA, ŽIVOT. Baš kao i za sve blogove, odabir kategorija, naravno, radi autor(ka). A Jelica Greganović jeste simpatična spisateljica lakog štiva, koja sa posebnom toplinom uspeva da prenese i uopšti dogodovštine njene višečlane porodice. Ne očekuje se od nje da razume specifičnog finese komplikovanog sveta nauke, niti se nad njenim bezazlenim (pomalo dečijim) entuzijazmom kojim spominje Teslu treba seiriti. Stoga sam joj u kratkom komentaru, bez želje da na Teslin rođendan ulazim u polemiku ili duboku analizu, i uz skromnu zahvalnicu Tesli na njegovim dostignućima, skrenuo pažnju da kategorija NAUKA nije primerena Teslinom radu. Na tu se primedbu, naravno, skupilo raznog sveta da mi neljubazno objasni kako mastim knjige i koješta, dok je sama autorka ostala srca kamenoga. Tako je jedna mala primedba dovela do javne demonstracije moje teze o nepristojnosti našeg društva, slabom šavu od koga počinje cepanje sloja civilizovanosti koji svi, u dubini duše, želimo da nosimo.
Na ovom sam, pak, mestu oslobođen potrebe da pričam pigeon Serbian, sporo i razgovetno. Stoga želim da kažem koju reč o tezi da prekidača na zidu ne bi bilo da nije bilo Tesle. I, takođe, o Tesli kao naučniku, i sledstveno tome, o nauci uopšte. Idemo obrnutim redom, pre svega da postavimo par temeljnih teza o nauci.
Svi znamo da snažno poimanje ideje menja čoveka koji tu ideju nosi dugo u sebi. Ali, šta se dešava kad se neočekivano suočimo sa otelotvorenjem ideje? Šta tada nastaje? Može li nas ideja koja zri učiniti toliko jakim da posle izdržimo posledice njenog pretvaranja u stvarnost?
Ima ideja koje teže da ubiju svog tvorca. I – ne postoje svi odgovori. Zato se krug nikad neće zatvoriti.