Tag: noćni sat

Једна од пре: прозор, месечина

стари проблем код фоткања месечине – како да не личи на дневни снимак

Не, нећу о томе како Бреговић бира пјеваче (ко исправно отпева „мјесееец“), мада ту сцену често спомињем док ово гледам. А гледам га неколико пута годишње, о пуном месецу, и отприлике толико пута и планирам да ово снимим. Е, нећу више. Да планирам. Јер, најзад сам урадио.

Шта овде има? Па, грана од трешње, сенка од телефонског кабла (оштра), сенка од ораха преко пута, нешто паучине, мртвих пиксела и прашина из разних епоха, од 1992. наовамо. Јер, док сам ово снимао, схватио сам да овај прозор ама баш никад није пран, откад је уграђен.

има још

Једна од пре: капија 3

…и да су сви подрумски прозори били затарабљени, јер није баш пријатно да вам стално кроз прозор сијају фарови

Зар је могуће да има већ десет година? Ал’ ето, има.

Били смо код Шефа у посети, и имао сам возача. Нешто се нисам нашкљоцао успут, тј. јесам у одласку, ал’ у повратку нешто мало… а од овог јединог успелог пара снимака је чак испао и један аутокрп, но на левом снимку баш и нема шта да се види, опит је успео само технички. Зато само десни снимак, боље се види капија.

Ово је призор који угледате кад долазите из Кикинде и најзад морате да скренете. Лево за Београд, десно за Нови Сад. Тојест, може и право, ако ћете у двориште. Ове сам се куће нагледао, оних година између „ћале дао кола за вече, одвезао девојку и враћам се кући“ и „нема више да се пратимо, венчани смо“. Јер, јој, семафор.

има још

Једна од пре: киоск 1

Киоск је чудна врста дућана. Некад су се по киосцима продавале само новине, дуван, разгледнице и таксене марке. Деведесете су у њих натрпале пола асортимана других дућана, јер је свако хтео да направи некакав дућан, па сте ту могли да нађете и за у се и за на се. За пода се би већ ишло теже, како се ко снађе.

Сад се то некако смирило, асортиман клопе се свео на газирана пића, воду и пиво, нема вина нема жестине. Одеће такође више нема, а од клопе су остали сладолед и грицкалице. Но, радно време им се и даље протеже дубоко у ноћ, а има их и који се никад не затварају.

Овај киоск је некако најтањи – хладњаци су постројени, тротоар није много заграђен, нема кутије за сладолед, нема решетке за бициклове (у ствари има, десет метара десно, испред банке). Фирму сам канда исекао, види се само она светлија линија на врху, а можда је ни нема, можда је тај одсјај од уличног светла.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: киоск 1”

Једна од пре: вечерња шетња 2

Није нестала зграда, него ју је напустио дух.

Морам да одступим од замишљеног редоследа и скокнем петнаестак година у прошлост. Јер сам тада, као и онолико пута пре и касније, снимио нешто што је после нестало.

Није зграда срушена, него су прозори постали непрозирни, откако се у њу уселила она самоуслуга што се римује са нивеом. Реч прозор се тако изметнула у своју супротност. Једно од непримећених ремек дела домаће градње с почетка осамдесетих је тако постало још мање приметно. Није нестала зграда, него ју је напустио дух.

Зато даље уз улицу има занимљивих призора.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: вечерња шетња 2”

Једна од пре: најзад бешавна

Нисам једини фоткаџија на Суштини који се бавио аутокрпом, ал’ сам ваљда најистрајнији најдосаднији с тим. Јер ме сврби, никад не испадне баш онако како сам хтео.

Нешто ми се чинило да ми се почесто виде шавови и кад се у кадру ништа није померало, јер се померам ја, иза камере. Тј померам камеру лево десно, а требало би да је обрћем у месту. Што у ствари не би требало да је технички проблем, ама се треба спремити. Па, ево шта сам урадио (озбиљно препоручујем поглед на велику, боље изгледа).

Овог пута пролази мимо жирија уздигнута чела. Задовољан је жири, тј. ја.

Стандарди су данас поприлично опали. Наћи ћете кромпир који је позеленео, јер га држе изложеног на светлу, нису полагали онај хигијенски минимум где се учи да је соланин отрован. Наћи ћете скинуту рампу на пружном прелазу јер је укинуто радно место рампаџије. Наћи ћете свашта. Једна ствар се, ипак, опире ентропији: фотографски стативи се и даље праве како треба.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: најзад бешавна”

Насумица 1976.3

А морао сам да пробам, да опалим ова два снимка док чекамо зелено, па како испадне

Раскрсница код савезне скупштине је испала некако битно место. Од ваљда једноцифреног броја казни што сам платио за ових 45 година возачког стажа, две сам платио тамо. Јер има нека своја правила о скретању. А ишли смо туда баш често, јер увек морамо преко панчевачког моста, а сва места куд идемо су или западно од града, или на сремској страни.

Десило се да је отац наследио нешто земље, с којом нисмо знали шта бисмо, 100км од куће, а сад још треба и порез… Но, прво фотка.

Е, онда су дућани имали излоге, па се шетња некако претварала у разгледање. Сад је ту некаква безлична стаклена скаламерија.

Да не бисмо плаћали тај порез, пронашао се штос: за нову шуму се не плаћа 20 година. Дакле, садимо шуму. За један викенд смо (ми и теткина породица) посадили око 2400 багремова, дан данас ми није јасно како. Ал’ дођемо некакви шампиони у младогоранству. Зелени, пре него што је то било кул.

Nastavite sa čitanjem… “Насумица 1976.3”