Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Neprekidni niz loših vesti nije specijalnost današnjeg vremena. Bilo je toga i ranije.
Jeste li čitali jutarnje naslove po novinama/portalima? U njima nema ničega novoga što već nismo videli/čuli godinama unazad, a što bi ukratko moglo da se opiše kako više nema dobrih vesti. I ako ih kojim slučajem ima, potisnute su u drugi plan i teško se do njih dolazi. Kolektivno živimo u strahu i neizvesnosti, paralisani da išta svrsishodno preduzmemo kako bi išta promenili.
Šta god mislili o svemu ovome, čini nam se da mač koji će preseći zamršeni čvor nije u našim rukama.
Sinoć sam bio na promociji interesantne knjige. Uživao sam slušajući pametne i mudre ljude, a posle toga je usledio uobičajeni koktelčić. Ćaskanje sa prijateljima i istomišljenicima mi je još više popravilo raspoloženje, sve dok je nisam primetio gospođu koju je već načeo zub vremena.
Umesto da razgovara, neprestano je klimala glavom i nije skidala osmeh sa lica.
Mediji nam svakodnevno sugerišu da “osmeh govori o vašem unutrašnjem miru i životnom optimizmu”, a razni lajfkouči “da ostavlja bolji utisak na sagovorinika”. Ovde je bilo u pitanju nešto drugo – gospođa je imala nove zube od najmanje 10.000 € i to su morali svi da primete.
I primetili su – bio je to bio lažni osmeh.
