Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Od muzičara u poznim godinama očekujemo da se osvrne na svoju bogatu karijeru i refleksivne pesme koje sumiraju njegova životna iskustva. Ima toga i ovde, ali i neočekivane žestine i “prženja” kao u najboljim danima.
Onomad, dok sam preslušavao pristigle novitete, prekide me moj ženski potomak rečima:
– Ćale, odavno te nisam videla tako uspaljenog. Šta to slušaš?
– Ništa što bi moglo tebe da zanima, ovaj čovek je samo tri godine mlađi od tvog dede…
Gledala je u mene zapanjeno.
Sasvim neočekivano, najuzbudljivije ovogodišnje diskografsko ostvarenje dolazi od veterana koje su odavno svi već otpisali.
Muzičke enciklopedije su složne u jednoj stvari – četiri najvažnije britanske grupe zaslužne za promociju popularne muzike tokom šezdesetih su The Beatles, The Rolling Stones, The Kinks i The Who. Sklon sam da uz njih dodam i The Zombies koji nikada nisu postigli planetarni uspeh kakav su zasluživali. Zašto je to tako je za mene i dan danas misterija jer je evidentno da je potencijal postojao. Imali su fantastične pesme koje je uglavnom komponovao Rod Argent i zgodnog, vrhunskog pevača kao stvorenog za naslovne stranice novina (Colin Blunstone). Praktično recept koji u sličnim prilikama nije omanjivao. U njihovom slučaju nije se pokazao delotvornim.
Da li je u pitanju bio loš menadžment, nesnalaženje same grupe u muzičkom biznisu ili nešto sasvim deseto… To nikada nećemo saznati.
Globalizam želi sve nas da strpa u nekakav Metauniverzum. No, iskre svesnosti o gadnim posledicama te ideje tinjaju širom sveta.
Dok se čvarim na letnjim temperaturama koje nama, prirodnim plavušama, nikako ne odgovaraju, pokušavam da se skoncentrišem na slušanje nekih albuma objavljenih u poslednjih par meseci. Slaba vajda. Dok znoj počinje da natapa majcu, misli mi vrludaju na sve strane i počinjem da shvatam da mesecima unazad nisam čuo ništa što bi me nateralo da se zalepim za album/pesmu koja će mi trajno nešto značiti. A to ima za posledicu da me ne svrbe prsti kako bih napisao komentar, što već počinje ozbiljno da me zabrinjava.
A onda mi je sinulo.
Vrativši se koji mesec unazad, prisetio sam se da sam novi album grupe Belle & Sebastian slušao gotovo svakodnevno, barem 20-30 puta. A to je siguran znak da mi se dopao.
Čudesnih albuma koji slušaoca ostavljaju bez daha je veoma malo. J.R. August je snimio još jedan.
U jesen 2019. godine objavili smo recenziju debitantskog albuma J.R. Augusta ostajući zatečeni kvalitetom tog izdanja. U međuvremenu se svašta desilo: objavljen je album Murky Waters sa pesmama koje su se do tada mogle naći samo u digitalnom obliku, pa onda video snimak fenomenalnog koncerta u Lisinskom… Da ne spominjem osvajanje tri Porina, najprestižnije muzičke nagrade u Hrvatskoj.
A onda smo morali da se “zabavljamo” sa Covid pandemijom koja nam je svima poremetila životne planove.
To li je, dakle: besprekorni talenat pisanja pesama jednog čoveka preklopljen fantazmagoričnim vizijama one dvojice ludaka iz Tuscona. Ne možeš poželeti više.
Muzike ima na pretek. Ili će biti da ja više ne mogu da postignem koliko sam nekad mogao. Sve je moguće, ali za jedno znam da nije moguće: ne mogu da ignorišem najavu muzike koju stvaraju ljudi u čiji besprekorni talenat sam se uverio svaki put kad sam čuo nešto novo. Dodajte tome prstohvat subjektivnog stava – i eto meni radosti. Sledeća numera ja najavljena doslovno 25 sati pre nego što sam je ja objavio vama.
Auh. 
Ako ne znate za nju, saznajte što pre. A ako znate, obratite pažnju na novi album ako do sada niste.
Mučno je suočavati se sa potrebom da skreneš pažnju na nešto vredno pažnje, a nemati vremena za to. Željan si da i drugi primete, pa da raspravljaš dugo, sve pokrivajući to vreme sadržajem čije postojanje je do ugodne teme i dovelo. Ali, ne vredi: iz ove kože se ne može.
Elem: željan sam da vam dugo i polako pričam o albumu koji sam još pre desetak dana čuo. Ali od onda nisam to uspeo ni da ga preslušam drugi put, do maločas, što bi ono rekli, “da legne”, a kamoli da napišem nešto. A grehota od boga ne slušati svaki dan. Poslušajte i sami:
A?
Brate, odakle izvlačiš sve te ideje sve ove godine?
Odavno sam siguran, a ovog puta ću prvi put i reći naglas: ovaj čovek u sebi krije neki manijakalno snažan poriv. Njemu nije dovoljno da oduševi ili zbuni slušaoca: njemu je potrebno da ga šokira. I u tome je uspešan sve ove godine.
Za sve ove godine koliko slušam njegovu muziku, a potkačili smo se davno, kad je pre četrdeset godina objavio album Look Sharp! (1979), taj ludak ne prestaje sa provokacijama. U prvom ovogodišnjem paketiću iz Kalinjingrada, tetka mi šalje njegov novi album, a na ceduljčetu zakačenom na CD stajalo je samo ovo:
!!!
Nisam oklevao da čujem razlog za taj komentar, strpao sam CD u plejer. Sledećih četrdesetak minuta nisam mogao da dođem sebi.
Više nego jednom do sada, pišući o nekim muzičarima koje naročito cenim, koristio sam frazu “on me zbunjuje”. Iako zapravo ne mislim doslovno – dovoljno sam se ja ukiselio tokom godina, pa malo šta može da me zaista zbuni – dozvoljavam da fraza ponekad ima i doslovno značenje. Možda to bude zato što nisam istražio okolnosti nekog muzičkog dela u meri koja mi pomaže da to delo istinski razumem. A ponekad se nađem na krivom tragu i zbog neke predrasude, jer i ja sam živ čovek.
No, šta ćemo sa onima koji se kao da se trude da zbune svakog ko se lati njihove muzike, uključujući i nas koji volimo pred svetom da se pokazujemo kao neko ko (misli da) zna dovoljno o njoj?
Sa takvima se nije šaliti. Najnoviji primer stiže na dugo očekivanom, novom albumu Paula Wellera. Poslušajte ovo.
Šta kažete?
Nastavite sa čitanjem… “Koje je pravo značenje “pravih značenja”?”
