Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Kada si na početku karijere, fali ti novac, nemaš prevelikog izbora. I najboljima se dešavalo da pišu po narudžbini, što ponekad rezultira antologijskim pesmama.
Ako zavrtimo vremeplov i vratimo se u 1964. godinu videćemo da su svi junaci današnje priče bili klinci. Mick Jagger, Keith Richards su jedva da su bili prevalili dvadesetprvu, Andrew Loog Oldham je bio par godina mlađi, The Rolling Stones su postojali tek par godina i bili su daleko od onoga što će nešto kasnije postati…
Za kompletnu priču fali nam samo klinceza.
Koliko juče, iznenadila me je vest da je UNESCO, agencija Ujedinjenih nacija zadužena nauku i kulturu, dodala reggae muziku na listu “neprocenjivog kulturnog nasleđa” koju je potrebno štititi i promovisati. Obrazloženje je kratko: “Doprinos rege muzike diskursu o pitanjima nepravde, otpora, ljubavi i čovečnosti naglašava njenu elementarnu dinamičnost, koja je istovremeno umna, društvenopolitička, senzualna i duhovna”.
Tako je jedan žanr za samo pedesetak godina prevalio neverovatan put od prašnjavih i zadimljenih densing sala po jamajkanskim predgrađima do globalne prepoznatljivosti.
Kada su Talking Heads u pitanju, odmah da izjavim da sam pristrasan, možda i više nego što treba. Pojavili su se u trenutku kada sam sazrevao na sve moguće načine i vrlo brzo smo našli zajednički jezik. Na početku, priznajem, iritiralo me je nervozno pevanje Davida Byrnea i sklonost ka intelektualizmu koja me je onemogućavala da ukapiram o čemu sve peva, ali se živ čovek na sve navikne. U par godina njihova priča je postala vrlo ozbiljna tako da bih albume Fear of Music (1979) i Remain in Light (1980) glatko stavio među najomiljenije. Pride, imao sam priliku da ih gledam uživo u vreme promovisanja potonjeg, pa se subjektivni utisak samo pojačao – na sceni su bili fantastični i taj koncert sigurno spada među pet najboljih na kojima sam bio.
Normalno je da sam patio u trenutku kada su prestali sa radom.
