Tag: obrada u 13

Prikrada nam se Prvi Januar, dan sistematskog nerada. Želim vam da ga provedete što horizontalnije možete, kad već ja to neću moći – mada ne žalim, moj vertikalni razlog ima četiri godine.

U čast nadolazećeg praznika, danas imam ogromno zadovoljstvo da vas počastim lakrdijom Ramba Amadeusa, mešavinom partizanskog klasika Po šumama i gorama, i legendarnom The House of the Rising Sun, izvedenom u KUD France Prešern 1998. godine.

Pojedinačno, The Animals su od The House of the Rising Sun, narodne pesme, stvorili tinejdžerski megahit, dok je Po šumama i gorama partizanska pesma i kao takva trenutno van fokusa.

No, Rambo Amadeus i njegov spektakularni prateći bend svakim svojim nastupom čine više od pukog izvođenja: pod kožu se uvek uvlači sjajni osećaj da je život lep, a neživot nelep, te da je bolje živeti nego ne živeti, a to upravo zato što je život lep, a neživot nelep.

Zato, Rambu i družini uvek pet zvezdica, živeli!

Zapravo nije kraj, ali zašto se ne sprdati?

Oni kojima je cela gnjavaža oko smaka sveta baš gnjavaža, treba da se prepuste. Ima tome preko stotinu godina kako je Zemlja prošla kroz rep komete. Jaka stvar, reklo bi se. Samo ne, jer je tada neko pametan, ali ne previše mudar, primetio da u repu komete ima cijanida. Možete samo da zamislite: gas maske su išle kao alva (ama, kupuje li alvu iko?), a oproštajne žurke su padale kao kiša oko Kragujevca. Sve u svemu, ha-ha, što bi rekao Plavooki Miki.

Nego, današnja obrada. Današnja obrada je instrumental. Zato, pre svega, evo izostavljenog teksta:

Zajdi, zajdi jasno sonce,
Zajdi pomrači se,
I ti jasnale, mesečino,
Begaj udavi se.

I tako dalje, asocijacija prestaje.

Što se tiče izvođača današnjeg prvoklasnog muzičkog ugođaja, živeo sam u Kragujevcu tokom svojih tinejdžerskih dana. Kome se takvo što desilo, sve mu je jasno. Kome nije, džaba mu priča. SMAK zauvek. Nikada histerično, nego tiho & sa razumevanjem.

Sve preostale zvezdice!

U svetlu činjenice da sledeću obradu u 13, jel’ te, nećemo dočekati, danas se podsećamo benda čije je gašenje definitivno spustilo zavesu na ipak, na svoj način, slavnu rok eru glamuroznih osamdesetih.

Faith No More je bezuslovno najbolji rok bend osamdesetih po broju odličnih, homegenih, albuma, prepunih sjajnih bisera koji pažljivom slušaocu znače više od izvikanih hitova. No, pošto smo ovde radi obrada, recimo da je Faith No More na svojim zvaničnim albumima imao obrada komada tri. Ovde ću pustiti dve, pošto je treća em loša, em toliko poznata da više slabo ko i zna da je u pitanju obrada (mislim na I’m Easy, pa ko hoće neka gugla). Ma nek’ ide život. Pustiću i jednu van albuma…

Prvo puštam Midnight Cowboy. Faith No More temama pesama, glasom Mikea Patona i uvek rifovski, ambijetalno nastrojenim gitaristima, ispunjava, zagušuje prostor, ozvučava teskobu svakodnevnog života. Zato tema iz filma o realnosti američkog sna u punom kapacitetu njima leže kao guza na nošu:

Nastavite sa čitanjem… “Obrada u 13 – manja Vera”

Pre ili kasnije dođe trenutak, na prosečnoj svadbi u Srbalja, kada se igra kolo…

Uz dužno poštovanje prema imenu i delu pok. Lale Kovačeva, ipak je Miša Krstić ultimativni jazz gospodar srpske narodne tradicije. Mišin smisao za ironiju je ubitačan, kao da živi u Londonu, a ne u drugu dvojke. U tom smislu danas slušamo njegovu obradu (izvođenje?) Užičkog kola, kome, dakako & nažalost, ovde ne treba predstavljanje:

Pet zvezdica!

Bitna podvrsta koncepta obrade je čista, esencijalna… sprdačina

Današnja tema je takozvani bluegrass. Za one koje mrzi da čitaju Wikipediju, ili engleski ne znaju, radi se o podvrsti američke kantri muzike. “Bluegrass je mešavina škotske, irske i engleske tradicionalne muzike, dok je na nju kasnije uticala i muzika Afro-Amerikanaca, uključivanjem džez elemenata”, piše Wikipedia, sve mrtvo ozbiljno. Priča nastavlja da se odvija u tom smeru, tu je bendžo, bazični instrument, kao i ostali (uglavnom akustični žičani) instrumenti, stil pevanja, glavni pripadnici… ma sve redom.

E tako. Sada, pošto znate šta je bluegrass, da vidimo kako izgleda kad bluegrass superbend svira nešto toliko poznato da nemam nameru da original postavljam:

Uprkos tome što bi analiza pokazala da se ovde radi o sistemu vrednom poštovanja (odlične promene ritma, bezuslovno sjajni muzičari), meni je ovo toliko smešno da ne mogu da poverujem da neko ovo radi ozbiljno. A tako je, ozbiljno iz sve snage. Oni se trude, sa čela sliva se znoj… a ja se ubijam od smeha.

I baš zbog tog smeha, kao i zato što je postavljena obrada instrumental, stavljam ovde još jednu bluegrass obradu, opet super poznatu, no ovog puta uživo:

Na snimku se jasno uočava veselost benda. To verovatno znači da sam bio u pravu, treba se smejati u tom kratkom vremenskom periodu dok se sluša (ili makar pomisli na) bluegrass.

Uz upozorenje da nikako ne pomišljate na bluegrass kada u prodavnici kupite brašno, dajem veselih pet zvezdica bluegrass narodu. Živeli!