Paul Simon je autor mnogih velikih pesama. Ova je pomalo zaboravljena.
Posle senzacionalnog uspeha albuma Bridge over Troubled Water (1970) niko nije očekivao da će planetarno popularni duet Simon & Garfunkel prestati sa zajedničkim radom. A upravo to se desilo. Uprkos svemu što su zajednički postigli, imali su potpuno različita viđenja u kom smeru treba da nastave karijeru. Art Garfunkel je u tom trenutku sebe više video kao glumca (igrao je početkom sedamdesetih u dva filma koje je režirao Mike Nichols – jedan od njih je čuveni Kvaka 22), a Paul Simon je nastavio da radi ono što najbolje zna – da piše nove pesme.
Očekivano, obojica su početkom sedamdesetih spremali solističke albume.
To što je Dylanov katalog najzad otvoren za principe 21. veka iskoristiću da vam otkrijem jedan element u slagalici svog odrastanja.
Ne Cevki se nedavno desila tektonska promena: kancelarija Boba Dylana koja brine o njegovom muzičkom nasleđu na tržištu odlučila je da pusti značajan deo njegovog kataloga u opticaj. Tamo još uvek nema nekih značajnih numera (ili ako baš hoćete: beznačajnih, ali dragih), ali razlika je već strahovita: Bob Dylan je najzad, posle dugog perioda sporadičnog promotivnog pojavljivanja na Internetu, postao deo najvažnijeg medijskog kanala civilizacije 21. veka.
Za svet banalna, ali za Suštinu pasijansa značajna promena je ta što ćemo sad moći da zahvatimo u taj katalog kako bismo ozvučili svoje priče o muzici koju volimo i epizodice iz života koje jedino tom muzikom možemo da ozvučimo.
Za početak biram prvu pesmu sa prvog vinila Boba Dylana koji sam svojom rukom stavio na gramofon i pažljivo preslušao. Nije to bio moj vinil, a kamoli moj gramofon, ali ko te pita za to: bilo je to moje iskustvo.
Nije da sam tad išta suvislo razumeo. Imao sam nepunih trinaest, čak ni sve glagolske oblike engleskog jezika nisam dobro znao. Sa ovim stihovima prvog rock’n’roll Nobelovca se pomalo patim i dan danas, nije da nije. No, ostade tada nešto u meni, pa zauvek.
