Ево најзад једна с мора. Ако је Хвар увек био пун Београђана а Пореч Новосађана (или тако нешто… знало се где се који окупљају), Зрењанинци су имали Макарску и Врсар. У Макарској нисам никад био, дакле:
Ово сам прво преснимио Фуџиславом, па прескочио кад сам понављао Каноном, ал’ сам му се вратио кад је стигао скенер (и кад сам најзад провалио како се то ради). Нисам много муљао, само сам дигао мало крајеве светла – просветлио светло и затамнио тамно, да сузбијем недела Орвове лабораторије у Скопљу.
Добра страна рамица за слајдове са стаклима је што штити од нове прашине, и овај је, ето, изгурао четрдесетак година на пукој првобитној прашини, која је улетела међу стакла. И заварила се у површину, боље не може.
И ово је једно место ког више нема. Тј нису нестале зграде, није нестало ни оно нудистичко острво преко пута (можда су нестали нудисти – нисам проверавао тада, а ни сада), али овог путића нема а пола залива покрива марина. Фасаде на наспрамној обали се не виде од тенди и реклама.
Ето, окачих и једну с мора, и доста.
