Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Iskren pogled pravo u oči koji govori sve jezike. Ideja o tome da je sreća samo trenutak.
Na početku, pesnik kaže:
Znaš li da putovanja nema?
Stižemo i odlazimo u isti čas
Bio si smrtan, baš kao i ja
A bog je samo melodija…
A na kraju gutamo knedlu zajedno sa njim:
Svi moramo da odemo, veruj mi
Ali ja te puštam da bih ti rekao hvala.
Kako ono reče stara poslovica o korelaciji starca i udarca? E, pa to.
Kada sam se onog novembarskog dana 2014. osvrnuo na koncert grupe Colosseum u Budimpešti, koji sam protiv svakog nadanja starog četvrt veka ipak uspeo da pohodim, bio sam naročito ganut činjenicom da sam iskoristio doslovno poslednji trenutak da se sretnem sa jednom od meni najdražih grupa otkad sam obratio pažnju na muziku uopšte. To je bio poslednji koncert na etapi kroz srednju Evropu; bio je poznat plan da će grupa u martu 2015. odsvirati jednu kratku turneju po Engleskoj, ako se dobro sećam beše reč o pet ili šest koncerata, i to je to, kraj, nema više. Nakon obavljenog posla, grupa časnih staraca se povukla u zasluženu penziju, ne dozvoljavajući da Colosseum ijednog časa postane patetična karikatura, kao što se odveć često desilo sa mnogim bendovima starog kova na Ostrvu.
Naravno, ne bi bilo realno očekivati da velemajstori tog ranga okače instrumente o klin i odu da hrane golubove u parku; svi su oni ostali vezani za svoj zanat do poslednjeg daha. Međutim, nismo očekivali baš ovako nešto:
Auh!
Nastavite sa čitanjem… “Niko ne očekuje inkviziciju iz Koloseuma”
