Морам да одступим од замишљеног редоследа и скокнем петнаестак година у прошлост. Јер сам тада, као и онолико пута пре и касније, снимио нешто што је после нестало.
Није зграда срушена, него су прозори постали непрозирни, откако се у њу уселила она самоуслуга што се римује са нивеом. Реч прозор се тако изметнула у своју супротност. Једно од непримећених ремек дела домаће градње с почетка осамдесетих је тако постало још мање приметно. Није нестала зграда, него ју је напустио дух.
Зато даље уз улицу има занимљивих призора.
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: вечерња шетња 2”
e, derane, kakve smo mi nekad priredbe pravili, to da si video! al’ najbolja mi bila jedna iz nehata što smo složili za osmi mart, beše valjda sedamdestreće. bio sam valjda treći gimnazije, a tu negde je neko od profesora odlazio u penziju, a onda u rasporedu časova urnebes. prvo celu nedelju nemamo njegov čas, a onda i kad su primili neku mladu na to mesto, opet je trajalo dok se složilo. naravno da smo imali malo malo pa prazan čas, hehe, ama su često uspevali da nam uvale i neku zamenu. tako smo te nedelje pred osmi imali već pet časova srpskog, izešga, bilja je kanda imala viška vremena pa evo nje svaki čas kod nas. e kad je trebalo da nam dođe na zamenu u subotu na šesti… jeste išli smo i subotom, to su tek ovi userenjaci posle dobili slobodne subote, e tu je nama pukao film, napišemo na tablu “vidimo se u ponedeljak” i razbežimo se.