Čaj uz bogatu orkestraciju

Nema nikakvog razloga da budemo gadljivi na pop muziku ako je dobra. Naročito ako je u pitanju “barokni pop”.

Prvi sustret sa britanskim vršnjacima mi je bio poprilično traumatičan. Naivno misleći da ćemo lako uspostaviti kontakt preko muzike, raspričao sam se kako sam kupio nove albume grupa The Clash, The Jam, The Stranglers… Samo su me gledali potpuno ravnodušno i stidljivo primetili da ni za koga od pomenutih nisu ni čuli. Nisam mogao da verujem šta su mi rekli. Pa oni su bili urbani tinedžeri, na izvoru svetskih događanja… Svašta mi se motalo po glavi u tom trenutku.

Normalno je bilo da sam ih priupitao šta oni slušaju. Navodili su imena za koja nisam čuo, ali sam ukapirao da je u pitanju pop muzika. I sve je odmah postalo jasno. Bilo gde u svetu da se nađete, većina populacije je sklonija da sluša lake note, a ne rock & roll.

Nastavite sa čitanjem… “Čaj uz bogatu orkestraciju”

Uhvati vetar

Inventivne šezdesete… Kako se šta sa jedne strane Atlantika pojavljivalo, tako je morao da usledi odgovor s druge strane.

Pojava Boba Dylana početkom šezdesetih bila je ozbiljan potres u tadašnjem muzičkom svetu. Njegove pesme su bile dugačke, pune netipičnog nativa uz korišćenje pesničkog jezika punog stilskih figura, o škakljivim stvarima je govorio direktno i bez pardona, a demonstrirao je lakoću izvođenja – za nastup mu je bila potrebna stolica, usna harmonika i gitara. Dva važna albuma Freewheelin’ Bob Dylan (1963) i The Times They Are A-Changin’ (1964) su brzo pronašli put do publike.

Britanci su malo sporije odreagovali na trend koji je Dylan uspostavio.

Nastavite sa čitanjem… “Uhvati vetar”