Moj prvi, pravi susret sa psihodelijom desio se u čuvenom klubu kragujevačkog Doma omladine, negde na samom početku sedamdesetih. Sam događaj ne pamtim po muzici koja se puštala, nego po tome da je DJ te večeri bio Zoran Modli i da je sa sobom poveo tipa koji se bavio svetlima. Uljani projektori koje je on koristio proizvodili su fantastičnu atmosferu u tim relativno malim, mračnim prostorijama i bili su neverovatan doživljaj za adolescenta. U tom trenutku nisu mi ni na pamet padale droge, alkohol i ostali poroci.
To je došlo nekoliko godina kasnije, kada sam počeo da istražujem psihodeličnu muziku iz šezdesetih i da je stavljam u kontekst vremena kada je nastajala.
I da ne bude zabune: sa drogama se nikada nisam petljao. 