Тип за којим смо кренули нас је запазио још у парку, мислио да госпоја ради јогу. Јер седи по турски, подвије ноге. А, то, навика из детињства, под је увек био хладан. Чаврља нешто о својој историји болести, нешто су му оперисали глежањ па му се сад чини да боље да нису… али граби стазом, једва га стижемо.
Након стотинак метара излазимо на Моравицу (код Алексинца, мора допунско име јер тих Моравица има неколико). Он одлази уз реку, ваљда баш ка Соко Граду, он је дугопругаш, а нас упућује низводно, ка Пећини. За коју смо чули, али немамо појма шта да очекујемо. Наилазимо на неку рупу у обали, где стварно увире вода, а и видимо парице бачене као у фонтану. Ал’ то није веће од метрар-два све скупа, па реко ако вам је ово Пећина, алал вам велико П. Терамо даље и… ма чекај, одлично место за један аутокрп.
Опет та природа без геометрије, где се једино по сенкама може погодити да ово хвата око 180 степени у ширину. Газимо даље, стаза није неки проблем, с тим што на једном месту морамо да пређемо на леву обалу, са наше стране постаје сувише стрмо и нема више места за стазу. Након још једне кривине укаже нам се кафана.
Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од неколико дана, 4.3”