Tag: phil collins

O čemu ti to pevaš, čoveče božji?

Osamdesete nisu volele klasične rokere. Sve je izgledalo kao da je neko negde rekao “e, sad mora ovako” i sve je u velikim i odlučnim koracima otišlo u božju mater. Snalazio se kako je ko umeo, neko je plivao, neko se udavio. Najbolje su prolazili oni koji su počeli u tom referentnom okviru, pa su se odmah ugnezdili u pravila koja je nametnuo MTV. Oni koji su pretekli iz nekih drugih vremena su se slomili ili preživeli. Naknadnim uvidom uočavamo da je većina klasičnih rokera doživela svoje kreativno dno baš tih godina.

Čak ni to nije najgore. Najgore je to što se i danas, preko tri decenije kasnije, javljaju ljudi koji pokušavaju da me ubede da je to muzika poput ove imala nekog smisla:

A, jebote. O čemu se radi u ovoj zavrzlami?

Nastavite sa čitanjem… “O čemu ti to pevaš, čoveče božji?”

Puzači po tepihu prošlih vremena

Kada je reč o nekim velikim i starim pričama rock muzike, reciklaža je unosan biznis. To se pogotovo odnosi na privremeno okupljanje nekih bivših velikih bendova. Ukoliko se radi pametno, može da bude veoma unosno. Primera radi, svetska turneja grupe Police koja je trajala od maja 2007. do avgusta 2008, tokom koje je odsviran 151 koncert (jedan i u Beogradu), u času zaključenja je bila treća najunosnija ikad održana turneja, sa ukupnim prihodom od 362 miliona dolara, a čistim profitom od oko polovine tog iznosa.

Međutim, za razliku od grupe Police, za koju se zna da članovi ne mogu da podnesu jedan drugog još od vremena kad su objavili poslednji album za onoga vakta osamdesetih, ali osećaj za biznis veoma lako prekriva animozitete među džentlmenski nastrojenim ljudima, negde taj efekat izgleda nije moguće postići.

Tu onda uleću delegirani učesnici stare priče, čisto da održe večiti plamen da tinja dok se ne desi nešto ozbiljnije. Ako se uopšte desi.

Nastavite sa čitanjem… “Puzači po tepihu prošlih vremena”

Vreme je za ispiranje ušiju

Ne znam kako je vama. Meni je malo teško u Danu mrmota, ne toliko zbog posla koliko zbog curenja vremena a da se ništa ne dešava. Dakako, da bi se stvari dešavale, potrebno je preduzeti nešto – nemam iluzija da je moguće ikako drugačije – ali to me sad dovodi u situaciju poznatu kao “kvaka 22”: crkavam ovde kako bih mogao nešto da preduzmem, a potrebno je nešto da preduzmem kako ne bih crkavao. Benasto, ali tako je to.

Jedno od ambulantnih rešenja, srećom uspešno, jeste ispiranje ušiju. Ono figurativno, dabome, muzikom u sinapse. Baš da vam ne govorim koliko me to drži na gomili, jer ne biste mi verovali. Ali, možda mi uspe sa ilustracijom.

E, tako se to radi.

Nastavite sa čitanjem… “Vreme je za ispiranje ušiju”