Steven Spielberg se dao u potragu za glumcem koji će da glumi Barracka Obamu. Dugo je tražio – a onda je skontao da mu se rešenje nalazi ispred nosa.
Tag: phishing
Moj prvi intervju
Otkud ja ovde?
Višegodišnje pisanje na Suštini Pasijansa nije u mojoj okolini prošlo nezapaženo. Mama je srećna kada me vidi, kao i tata. Sestra takođe. Tašta brine da ne budem gladan. Gospoja me često gleda nekako sanjivo, posebno rano ujutru. Prestolonaslednik mi ne dozvoljava da priđem računaru, što je očiti znak ljubomore. Ali, posebno me oštro posmatra bradati ćoroskop dok stojim pred ogledalom.
Jeste, poznat sam. VIP, zapravo. Imam blog koji nije moj, korisnički nalog i lozinku, ceo rad. Šta ću ja sad tu, živim sa tim. A vidim, to bradatom sporosedućem smeta. Tom običnom čoveku koji voli da jede burek sa šunkom sam trn u oku. Njemu, koji čita više novina subotom, nije pravo. On, koji voli da ne ustaje iz kreveta prvog januara, gleda me ispod oka.
Ali, ne i danas. Ničim izazvano, dok sam brojao sede i u celini bio zadovoljan dinamikom (procenjujući potpunu predaju za bezbedno nedočekabilnu 2091. godinu) kaže mi bradati sumnjičavac: “Hej, poznata faco! ‘Oš intervju?” “U svako doba”, kažem, svestan težine koju VIP status nosi.
Vatra
Treba imat’ dušu!
Jen Von Hasankkåt de fon d’Addarioriönshaftenson lagano otvori oči i ugleda ništa. Onda još jednom otvori oči i shvati da je to nemoguće – već su bile otvorene.
“Ništa ne vidim!”, pomisli Jen. “Jebote, pa ja ništa ne vidim!? Oslepeo sam!!”. U Jenu je količina pankie polako rasla.
– Ko je ugasio sveću? – čuo je neki glas.
Voda
Kakva prijatna tišina.
Jen ne pamti kad je, i da li je uopšte, ovoliko duboko bio u vodi. I ovoliko dugo. Ronjenje na dah mu je bilo strano isto koliko i ronjenje s “punom ratnom opremom”. Iako nije osećao nikakvu potrebu za vazduhom, nije se usuđivao da razmišlja o tome da li treba da diše ili već diše ili… Nije se usuđivao da razmišlja.
“Voda je prijatna.”, pomisli Jen. “Nimalo nije hladna.”
Počeo je lagano da se okreće u nameri da bolje pogleda okolinu. S obzirom da nije imao masku, pogled mu nije daleko dosezao. Onda je pogledao kako je obučen. Odeća na njemu je bila čudna. “Još ako ima tkaninu ispod ruku i između nogu…”, pomisli. Da. To što je na njemu definitivno je wing suit.
Vazduh
Somnabulizam, šta li?
Ah, kako divno mesto za posmatranje okoline. Ili još bolje, da se ne posmatra. Da se lepo zažmuri i uživa u prolećnom suncu. Da se razmišlja o nečemu ili još bolje da se ne razmišlja ni o čemu. Da se koristi ova šarena ladovina, taman da ne bije svetlost, a možda se u’vati bojica. Vetrić prolećni, lišće mu se raduje. Ah.
A lokacija idealna. Lep položaj da se zavali čovek. To što priroda uradi, to ne mož’ niko. Ima čak i fina grana da se podmetne pod glavu. Jen Von Hasankkåt de fon d’Addarioriönshaftenson hrabro pomisli: “E, sad bi mi i Tom Sojer pozavideo”.
Jen odlazi na žurku
Posao pogranične policije na aerodromu zna da bude tako smoran…
– Sledeći! – uzviknu Jen Von Hasankkåt de fon d’Addarioriönshaftenson.
– Dobar dan.
– Pasoš, molim!
– Izvolite.
– Prvi put u EU?
– Ne, gospodine. Pasoš je prazan zato što sam skoro podigao taj biometrijski.
– Skoro ste ga podigli?
– Da, gospodine.
– A što ste ga spuštali pre toga.
– Molim?
Jen prelazi granicu
Za potrebe ove priče Jen ipak neće preći granicu. Bar ne političku.
– Jednu kartu, molim.
– Ma, daj sklanjaju tu kantu, @#$zda li v#$%%$etinu da se nosi$&#%@! Šta ste rekli? Kartu, a?
– Da, ja…
– Kartu, da. Ček malo. Vidi ovog s konjem. S konjem, bre, u centru grada! Heb’o te onaj ko ti dade volan! Kol’ko karti? Jednu, a?
– Da, jednu, ja…
– Ček sad… A… O, pa to ste Vi, Đurađe Talaševiću, koordinatoru programa za zaštitu svedoka u specijalnim procesima protiv nosilaca organizovanog kriminala! Otkud Vi u javnom prevozu?
– Čujte, Jene Von Hasankkåt de fon d’Addarioriönshaftensone, ako možete malo tiše, jer sam ilegalno izašao s posla, pa nisam ni službeni auto uzeo. Znate…
– Ne može tiše. Kad ste mi davali ovu masku vozača autobusa GSP-a mislio sam da ću moći vazdan da psujem. Al’ vraga! Po propisima ne smem ništa ni da pričam. Kô da sam robot neki, bre, jebote!
Rođendanska proslava
Jen Von Hasankkåt de fon d’Addarioriönshaftenson se probijao kroz gužvu. Oči su mu špartale levo-desno u potrazi za poznatim licima, ali slabo da je ikoga poznavao.
– Hej, Jene Von Hasankkåt de fon d’Addarioriönshaftensone! Evo nas ovde!
Jen se okrenuo i ugledao Jana Vennegoor of Hesselink, čiji ga je stisak ruke nakratko podsetio na izvesnog rmpaliju iz rodnog kraja. Jan je prepoznao razlog mrštenja i popustio stisak.