Jedan od najpotcenjenijih albuma svih vremena je, posle dugačke pauze, ponovo dostupan u prodavnicama. Kada ga budete preslušali, zaigraće vam srce, kao što se to desilo i meni pre nekih 45 godina.
Krajem sedamdesetih prošlog veka nabavka novog muzičkog materijala je postala bitno lakša u odnosu na prethodne godine. Para je bilo dovoljno i devizne uplate u bankama su funkcionisale bez problema. Kako su mi strane novine dolazile poštom svake druge nedelje mogli smo da pratimo muzička zbivanja istovremeno kao i naši vršnjaci širom sveta. Ja sam imao još jednu pogodnost – Ćale je nekoliko puta godišnje službeno putovao u evropske zemlje, a to je podrazumevalo i ceduljicu na kojoj su bila napisana pažljivo odabrana imena novih albuma na koje sam bacio oko. Pa šta od njih pronađe u pauzi između obaveza.
Napraviš jednom, prodaješ pet puta… Čestiti prodavci makar naprave novo pakovanje i zamene mašnice. A oni iskreni dodaju još ponešto…
Ne znam kakav je vaš stav prema novim izdanjima i remiksima starih fonografskih izdanja. Neko nato gleda kao na novu priliku da se sa (sad već poznatim) sadržajem sretne u nekom novom kontekstu ili barem novom nosaču zvuka. Taj kontekst može da bude različit – recimo, neko jubilarno izdanje sa osveženim miksom mastera (baš kao što pomenusmo pre par dana album Abbey Road: (50th Anniversary) Super Deluxe Edition) ili je to sadržaj u proširenom zvučnom ambijentu (poput popularnih 5.1 remiksa u visokoj rezoluciji – pravac koji je ovladao u 21. veku). Meni lično su pak najslađa ona reizdanja koja podrazumevaju dodavanje nekih arhivskih materijala, onih iz kojih se može saznati bar ponešto o procesu nastanka tog sadržaja.
Priznajem, nije to sadržaj za svakog. Na primer, ovo što sam prvi put čuo baš prošlog vikenda meni predstavlja sladostrasni materijal vredan svake pažnje.
Onom komentatoru na Cevki koji je, ne baš naročito inteligentno, utvrdio da je ovo “mnogo lošije od originalnog snimka sa albuma” verovatno ne bi bilo moguće da otkrije zbog čega je ovakav materijal vredan.
Kako me sustižu godine, tako mi tišina sve više prija. Ne govorim o tišini gluve sobe, već o prostom izostanku meteža: ne smetaju mi ambijentalni zvukovi. A tu na red dolazi činjenica da živim u maloj varoši, da se preko puta moje kuće nalazi park lokalne bolnice i, konkretno ovih dana, da je najzad došlo vreme da prozor ostane otvoren, možda ne celog dana, ali tokom dužeg vremena.
Privilegija koju sam dobio tom kombinacijom su brojni kosovi koji se oglašavaju od praskozorja do kasnog jutra.
Poslednjih godina ih ima i bliže: ugnezdili su se na ona četiri drveta u mom dvorištu i od aprila do juna se budim doslovno okružen zvukom nalik na početak današnje muzičke numere.
Teško je o njemu misliti na uobičajen način. Svako od nas ima poneku zamisao kako bi njegova potonja muzika zvučala da nije pregoreo tako rano.
Mick Rock, legendarni engleski rock fotograf, bio je jedan od retkih ljudi koje je Syd Barrett puštao u svoj mikrokosmos. Jednom prilikom je ispričao kako je otišao do Syda, koji je tad još uvek živeo u nekom stančiću negde u Londonu, i zatekao ga zarobljenog u uglu ispražnjene sobe, okruženog sveže obojenim patosom, sa četkom i kanticom farbe pored sebe. Jedini suv deo beše u tom uglu u kojem se Barrett šćućurio i ćutao; ko zna otkad se nalazio tamo. Ta bizarna scena, potpuno nalik teatru apsurda, bila je veoma ilustrativna za ono što se tom sirotom čoveku dešavalo otkako je nekoliko godina ranije, figurativno i doslovno, pregoreo u želji da dostigne nedostižno.
Ta priča je tim tužnija što je reč o jednom od najinteligentnijih i definitivno najtalentovanijih umetnika koje je psihodelični talas izbacio na muzičku scenu Engleske.
Taj prelaz tempa iz Allegro u Largo jedan je od muzički najubedljivijih trenutaka koje je grupa Pink Floyd ikad pružila.
Šta može muzičar čiji kreativni vrhunac je pomeren iz impulsivne kreacije zanimljivih fraza u zonu metafizičkih digresija? Da li da se prepusti novoj struji, pa gde ga ona ponese? To bi moglo biti najzanimljivije, ali šta ako se izgubi kontekst? Tada se pretvaraš u prodavca magle i sumaglice, a možeš da se obratiš još samo onima koje svakako ne zanima šta imaš novo da kažeš, već plaćaju da bi sebe videli u tvom društvu. Takvi postoje i u onoj drugoj grupi konzumenata drugog scenarija nastavka karijere posle zenita – onog kad više ne plasiraš ništa novo, nego prevrćeš stare teme dok god ima onih koji su spremni da te teme konzumiraju, što je večito (ref. Đ. B.). No, šta onda? Provlačiš se zahvaljujući tome što takvima svakako ne možeš reći ništa novo, sve i da imaš, jer oni misle da su sve čuli i da sve znaju, pa nesposobnost da kvalifikuju novo maskiraju kvantifikovanjem starog.
Malobrojni hrabri umetnici pronalaze rešenja tako što rekonstruišu ogoljene stare ideje, pa ako su one još uvek vredne pomena, pakuju ih u nove kontekste. Takva igra je rizična, jer skliznuće u patetiku je više nego verovatno, ali moguća dobit je velika.
Jer tako stari sadržaji mogu da postanu nova remek-dela zahvaljujući novom ruhu i kontekstu.
Dobar trik da bolje upoznate Pink Floyd jeste da proanalizirate one “male” pesme.
Znajući koliku ljubav Šef gaji prema grupi Pink Floyd, morao sam da za virnem u našu čarobnu tabelu kako bih se sa njom konsultovao i izbegao ponavljanja. Statistika je neumoljiva i govori da smo objavili 17 tekstova u kojima su oni imali glavnu ulogu. Dobro, Šef u pisanju o ovoj grupi vodi sa 15:2, a moja dva jadna teksta su, u stvari, o onima koji su se usudili da dirnu u njihovo bogato nasleđe.
Beyond the horizon of the place we lived when we were young
In a world of magnets and miracles
Our thoughts strayed constantly and without boundary
The ringing of the division bell had begun
Zamisli ti samo to moje iznenađenje dok sam, čačkajući listu do sada objavljene muzike na Suštini pasijansa, spontano otkrio da posle dve hiljade i palac pesama još uvek nismo slušali najbolju numeru Pink Floyda iz post-Waters perioda.
Red je da se to ispravi što pre, jer ne samo da je reč o fantastičnoj pesmi intrigantih stihova, već i o odličnom video-spotu u režiji uvek Storma Thorgersona, kreativnog genija čiji lični doprinos vizuelnom identitetu Pink Floyda nije moguće lako premeriti.
