Tag: pivo

Годишњи од неколико дана, 4.3

висинска разлика међу тим степеницама уме да буде поприлична… много је то за нас равничаре

Тип за којим смо кренули нас је запазио још у парку, мислио да госпоја ради јогу. Јер седи по турски, подвије ноге. А, то, навика из детињства, под је увек био хладан. Чаврља нешто о својој историји болести, нешто су му оперисали глежањ па му се сад чини да боље да нису… али граби стазом, једва га стижемо.

Након стотинак метара излазимо на Моравицу (код Алексинца, мора допунско име јер тих Моравица има неколико). Он одлази уз реку, ваљда баш ка Соко Граду, он је дугопругаш, а нас упућује низводно, ка Пећини. За коју смо чули, али немамо појма шта да очекујемо. Наилазимо на неку рупу у обали, где стварно увире вода, а и видимо парице бачене као у фонтану. Ал’ то није веће од метрар-два све скупа, па реко ако вам је ово Пећина, алал вам велико П. Терамо даље и… ма чекај, одлично место за један аутокрп.

Опет та природа без геометрије, где се једино по сенкама може погодити да ово хвата око 180 степени у ширину. Газимо даље, стаза није неки проблем, с тим што на једном месту морамо да пређемо на леву обалу, са наше стране постаје сувише стрмо и нема више места за стазу. Након још једне кривине укаже нам се кафана.

Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од неколико дана, 4.3”

Једна од пре: бајаги чорба (3)

И нема везе што је пола песама скоро двоструко старије од њих, знају, певају, уживају.

За разлику од Бајаге, који је свирку одрадио прилично офрље, Бора је прашио као да је 30 година млађи. Јако и до краја. Није се ни распонтанисао, није било потребе, публика је добила тачно оно за шта је и дошла, и добро се проводила. Без обзира на узраст. Јер није шала кад сва публика зна текстове свих старих песама, од пензионера до ситне деце.

Јел’ оматорио Бора? Јесте, али с друге стране исто изгледа као пре десет година, а глас га држи као пре. А и публика…

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: бајаги чорба (3)”

Једна од пре: бајаги чорба (2)

У ствари би био проблем да није прогорело

Пробили смо се нешто ближе бини, без већих проблема, није то она густина, простор је повелик. Како рекох прошли пут, светла има на изволте, па уз релативно сигурну руку (тј нико ме није гурао) може да се пристојно призумира. ИСО 1600, 5,2 и 1/70, мало ли је. Тешко бих добио овакве елементе на некој свирци пре 20 година.

Бајага и Жика су солидно одрадили свирку, мада се види да је и то мало преко народног органа, бар су знали где је бина. Бајага зато није баш знао у којем је граду, спомињао је некакав бир фест – е, деране, не брукај се, то је било прошле недеље у твојој месној заједници, ово су Дани пива, ово је Зрењанин, седи, један.

Жика бар није причао у микрофон, а и теже би се прешао, чујем да живи у Перлезу, ближе овамо него тамо. Басиста и бубњар се нешто нису истицали, али зато…

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: бајаги чорба (2)”

Једна од пре: бајаги чорба (1)

шта је нама наша борба дала: сад концерт има своју телевизију

Да не буде забуне, тог 31-VIII-2018. су свирали Бајага и Рибља Чорба, отуд наслов. Нема улазница, плаћа град, тј већ смо ми то платили. Свирка је на тргу, дођеш кад оћеш, одеш исто тако, шетња, а и Дани пива су у току, дакле у једну руку лименку у другу канона и удри (мало незгодно, фали трећа рука за цигару). Е сад сам се тек сетио зашто нисам још окачио ниједну од тих фотака: има их превише, па никако да се решим да напишем целу серију, у један чланак неће стати. Била добра берба, ето. Родила година, и кучића и свега.

А и деца су нам нешто лепа ове године… Ал’ ово је било док смо стизали, до трга има да се пређе још цела главна улица. Гравче на тавче и црни Козел, који смо стаманили успут, сам исто сфоткао, ал’ ово није кафанска серија, ово је о концерту.

Но, треба прво проћи поред агената… јер, Ђуро, ко ради у агенцији? Агенти, наравно.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: бајаги чорба (1)”

Једна од пре: киоск 8

сврате да поједу нешто, а онда скокну преко пута да попуне залихе за друм

Киоск је, ако уопште може да се дефинише, кућица из које се нешто продаје, и која нема нуспросторије. Као и свака дефиниција, има граничне случајеве, па имамо киоске који нису кућице него су собичци у приземљу неке зграде, и оне који нису кућице на тротоару јер тротоара ни нема. Например, негде крај друма.

Снимак је из 2015. но то не мења ништа – ово је овако изгледало и пет година раније, овако изгледа и сад. Можда се мало мењају гајбице, нестане једно пиво а појави се друго, реклама се прелепи неком другом, али суштина је… оно што тражимо у пасијансу.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: киоск 8”

Nedelja je, 6-X-2019.

Ne znamo kako se ova fantazija zove, al’ je nešto kao preterivanje sa karađorđevom pa to isečeno na kriške. Jer koliko god se mi prenemagali oko ove ili one narodne kuhinje, sve su to na kraju dela domišljatijih autora. To jest, kuvara.

Ne verujemo da će se sa ovim delom/jelom proslaviti širom sveta, da će ući u turističke vodiče, da će mu neki od onih sajtova sa z u imenu dati brojne zvezdice. Ovo je naprosto bio jedan odličan ručak, rođendanski.

A vama želimo prijatan nedeljski.

Годишњи од три дана, 3.5

нема соба… А за две ноћи? И даље нема. Како беше ишао онај босански виц са јогуртом…

Стижемо у бању негде таман у време за ручак. Купујем два картона за паркирање, што је лукав штос бањске општине, није нешто много и важи цео дан, само се треба мало распитати. Не верујем да дижу неке велике паре на томе. Дижу на онима који не знају, па не плате.

Ручамо у неком… нечем што није баш ресторан, тек је мало јаче од киоска, скоро као сајамска шатра, осим што има стреју. Једемо прави мензашки гулаш, није за похвалу ал’ није ни лош, пуни стомак и враћа расположење. А онда крећемо да нађемо смештај, све рачунајући да је крај сезоне а у бар 80% кућа има соба за издавање. Цврц, Милојка, препешачисмо добар круг око бање и ништа. Крај сезоне, власници углавном Београђани, већ позатварали и разишли се. На једном месту само као има, ал’ ме лик ошацовао и онако одокативно одвалио 7200 за ноћ. У једном већем хотелу нема соба… А за две ноћи? И даље нема. Како беше ишао онај босански виц са јогуртом…

Кафана је у облику лађе, чији је прамац на месту где се спајају два потока. Симпатично и доста доследно изведено, ето и та ограда од ужади. Само фали да келнери носе морнарско.

Успут негде чујемо да се у Лађи скупља та литерарна дружина, ти издавачи соба. Лађа, међутим, полупразна, крај сезоне, ал’ нас упуте на кафић Ин (није Inn, In је), тамо се као скупљају ови други. О томе који су први који други, ни речи.

Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана, 3.5”

Годишњи од три дана, 3.2

крчма “Крчма”, дијагонално преко трга, улаз између посластичарнице и коцкарнице, или са стране из сокачета

Те се тако запутимо кроз сутон до Ужица. Није нарочито далеко али је пут брдски и не може брже него што може. Ужицу прилазимо преко Кадињаче, с леђа оном споменику. Некако је у том делу асфалт гори него са бајинобаштанске стране, ваљда што је стрмије или га разрију аутобуси са екскурзијама.

Ужице ноћу би требало да је фотографски рај – читав град је на наспрамним странама стрме котлине, такорећи у некаквом разуђеном левку. С мало бољом дугом цеви могло би се комшијама од преко завиривати кроз прозоре. Унапред трљам руке, само да нађем онај хотел на обали, тамо смо нешто застали кад смо ишли на ону екскурзију, беше ваљда шести основне, хмм…

Имао сам превише посла са вожњом, па сам канона препустио госпоји, знам да зна шта ради.

Последњи леп викенд у септембру, сви то осећају и у граду је кркљанац. Као и у већини српских вароши, корзо претвара центар у пешачку зону, а пошто сви хоће у град или кроз град, око те зоне кружи подоста возила. Саобраћај се преусмерава куд може, у околне улице, где напредује брзином рахитичног пужа. Путоказа, наравно, нема, рачуна се да данас свака шуша има гепеес, и то исправан. Кад смо трећи пут стигли на исто место, отворимо прозор и питамо пролазника где ту има хотел. Ево ми га иза леђа. Погледамо, бетонска ракета од туце и фртаљ спратова, ниједне упаљене сијалице. Па јел ради то? Па ради… често. Понекад.

Nastavite sa čitanjem… “Годишњи од три дана, 3.2”