Tag: pivo

Ој, кафано: Батес

По повратку из Америке био сам решио да ми не требају кола. Купили бициклове, частили таксисте ту и тамо (а и доста њих су моји бивши ђаци, ред је). Међутим, требало је нешто обавити у Суботици у, д’извинете на изразу, суботу ујутро.

Превоз те врсте, установили смо, више не постоји. Први бус креће одавде око шест, дакле нема шансе да се стигне пре десет, па док нађемо где је то. Те се дамо у туризам, јер у ствари у Суботици никад нисам био. Тј то што сам био, да не бројим, дођеш урадиш посао спакујеш се и тутањ. Ни не знам где сам то био, ништа видео нисам.

У хотелу Галлериа (не, нипошто није некаква “Галерија“, то би ваљда било блес а не ноблес) рецепционарка нас је бесконачно забављала својим нагласком, а онда и живописним разговором са спремачицом док је као нашла слободну собу (“шта фали 202, а, прљава, а 204? и та… добро, можеш да средиш 208 за 15 минута ја ћу да их замајавам”). Нисмо јој рекли да знамо мађарски, него смо лепо попунили шта је требало, ишетали напоље на пуш паузу, а онда смо праснули у смех. Па се вратили да питамо где може добро да се вечера.

2010-08 bates odozgo

Упутила нас је на кафану преко пута, некакав “Батес”, само је, каже, улаз спреда најчешће закључан, него се улази страга, кроз авлију.

Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: Батес”

Poezija u šest koraka: kako se sipa pinta Guinnessa

Postoji nekoliko savršenih stvari na svetu. Pinta Guinness piva je jedna od njih. Da bi se savršenstvo postiglo, potrebno je da šanker poštuje šest koraka pri točenju te pinte. To nam objašnjava čovek koji je zadužen za kvalitet najsavršenijeg piva na svetu.

Nastavite sa čitanjem… “Poezija u šest koraka: kako se sipa pinta Guinnessa”

Ој, кафано: само шанк, нема столица

И на крају америчког дела овог кафанског тумарања, један шанк. Још боље, пиће је бесплатно. Где то има? Па, било је тога код нас и пре рата, “сваком ко ми пошаље 20 динара бесплатно шаљем један…”. Јер ово је вашар, изложбени простор кошта као она кајгана, два-три пива приде неће ником пореметити буџет.

Ту се отприлике завршила и моја каријера штандуље. Нисам то давно радио, претходни пут ваљда још 1995. али могу да се похвалим да сам и ово октобра 2007. издржао са осмехом и на ногама. А требало се нацртати ујутро у девет, па терати до шест поподне, а онда би нас потерали у суседну салу да видимо презентације стручних излагача, и да попијемо нешто.

Не сећам се да ли сам за ову фотку истрчао раније пре него што ме стигне гужва, или је ово касније кад је раја почела да се разилази (јер треба се пресвући за вечеру). Судећи по броју флаша у овим кутијама, биће да је ово друго.

Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: само шанк, нема столица”

Ој, кафано: две бивше

Тог лета 2005. успели смо да дођемо кући на летовање. Пало је и једно окупљање будућих самураја скоја, који тада још нису ни знали шта их чека. А обишла су се и нека стара места. Лепо је бити туриста у свом граду.

Шећеранска кантина је испрва била баш то: официрска кантина. Одмах после рата, ту је била и индустријска железничка станица. Игром случаја, као бруцош сам становао код неког чика Миће, који је био шеф те станице, и наслушао сам се прича из тог времена. Каже да су се и они хранили у кантини.

Кантина је дуго живела двоструким животом: преко дана менза, где се хранио део Комбината, и одакле су се у ручконошама носила кувана јела за целу породицу, што смо и ми користили једно време. Мислим да негде још постоји једна шерпа из тог комплета. Увече, то је било отмено место, нарочито преко лета, кад би у башти радио водоскок, свирала музика за плес (валцер, танго, фестивалски репертоар). Тамо сам замало и рођен, седело друштво на тој тераси и зезало се, стомак благо угуран под сто, ал’ ето стигло се и до породилишта.

Кантина је одлично радила до дубоко у седамдесете. Унутра је била поприлична сала, са два избачена одељења, тзв. ловачком салом и зимском баштом. Имала је и свој џубокс, где сам као клинац често остајао без ситниша. Једно време је ту радила и основна школа, пар одељења док се не направи права зграда на другом крају улице. Ту сам први пут видео и телевизор, завирујући кроз прозор у учионицу. Током седамдесетих музику за плес истискују народњаци. Навику да ми музика стално свира стекао сам спремајући последње испите, јер се из кантине чуло “Рамо, Рамо…” по шест пута за вече. Боље своја музика коју и не морам да чујем, него то. Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: две бивше”

Ој, кафано: Рокфелерово клизалиште

Година је и даље 2004, септембар али лето не попушта. Опет сам у Њујорку, овог пута истовремено са шефом Белгијанцем. Ту је и Италијан, дизајнер накита. После посла, идемо на пиво.

То је први и једини пут да смо отишли северно од 47. улице, јер по правилу нисмо хтели да превише пешачимо, шеф је старији човек а Менхетн није баш раван, има ту да се шипчи штогод узбрдо. Белгија је равна као Банат и обратно, баш нисмо навикли, па смо углавном бирали места на пола пута до хотела.

Италијан је чудан сват – доста млад, отприлике у раним тридесетим, живи у неком селу на северу Италије, у брдима. Чуј, живи, он је тамо градоначелник (села… шеф месне заједнице, можда?). Живи од дизајнирања накита за ту фирму у Њујорку. Након десетак реченица ми признаје да ја једини овде не касапим ни његово име ни остале речи из италијанског. Е, комшија, ио соно ун југославо, ми смо бар тамо близу, па му наређам десетак имена (која смо добрим делом већ спомињали овде, и још ћемо).

Стижемо до места где има места – Рокфелерово клизалиште.

2005 ny rink bar 2

велика

Белгијанац је жестоко разочаран што нема Стеле Артоа, које је за њега најбоље пиво на свету. Наручујемо нешто без везе, чак нисам ни снимио шта је било на столу. Италијан мора да иде, нас двојица одлазимо у турски ресторан, три ћошка даље (што они тамо броје као блокове). Који није за фоткање, много је мрачан и више личи на отменију берберницу него на кафану.  Наручујемо сарме и течни јогурт (најзад! нешто је ређи и сланији од нашег, али је онај укус) – шеф рачуна да ћу ја знати шта ваља од тог турског. Одушевљава се јогуртом, наручује још један. Испијемо то, он се посвађа са келнером јер овај није био задовољан напојницом, кренемо полако ка хотелу. А онда кренемо брзо ка хотелу, јер му је прорадио јогурт. Није навикао.

Фотка? Па, шта да се ради са оваквом сценом? Шарениш, нема човек за шта да се ухвати, стара Агфа је имала зум само 3:1 а и да је имала јачи, ово се увелико хвата мрак, небодери заклањају небо, светло је практично ноћно… дакле остаје ми само да ухватим амбијент, који јесте штогод блесав. Ово је, тек сад видим, стварно клизалиште. Зими. Преко лета је кафана. Не знам шта раде зими, да ли је и даље део тога кафана, или сав тај простор заузме машинерија за прављење леда. Ту су и све те шарене заставе, фигура Аполона или ког већ грчког божанства сва у позлати, ту је челични стуб укосо наднет над клизалиштем, уз који ходају људске фигуре у природној величини и бојама (и одећом из ко зна које године) што се помало види на левој страни, ту су сва та светла… и то је опет само кафана.

И да, знам да домороци кажу Роукефела, ал’ ми смо навикли да се то зове Рокфелер и готово. Колико му је ово здање (и остатак центра му) успешан подухват на тему прања биографије, нека кажу мештани.

 

Ој, кафано: Дам

Фотке које најређе објављујем су управо оне за које сам некако имао највише времена. Већ седим, меркам око себе, натенане, у добром расположењу и са фоткалицом при руци. Јер сам у кафани.

Зашто их ретко објављујем? Слепа мрља у мозгу, како ми се чини. Јер, што да не? И није то ни нека хиперпродукција, јер у ствари ретко залазим у кафане. Али зато, кад већ зађем, врло често сам наоружан објективом.

Ово ми је најстарија таква фотка. Можда је требало да је поново преснимим, али нека, нека се забележи каквом сам килавом техником кренуо у преснимавање старих слајдова и негатива. Ту је и велика али није много боља.

dscf14326-2
Година је 1976, имена кафане се не сећам, а налази(ла) се на тргу Дам, у Амстердаму. Холандски се исто није прославио са називима за тргове – дам значи исто што и у енглеском, уставу, а и реч plein (трг) је вероватно изведена од нечег планарног, тј равног. Као да су други језици бољи – наш трг потиче од вашаришта, места где се одржавала пијаца, трговина; други језици имају везе са плацом, тј местом (за пласирање), што се код неких зове плаза, piazza – дакле пијаца, опет трговиште. Енглески назив овог трга, Dam Square, испадне још и најсмешнији, јер реч сквер у ствари значи квадрат, а Дам има у средини обелиск са кружним широким степеништем око себе. Код нас је то исправљено, ми сквером зовемо управо те округле тргове wlEmoticon-smile.png. Nastavite sa čitanjem… “Ој, кафано: Дам”

Једна од пре: ноћи пива

У ствари нисмо ни ишли на Дане пива, него да прославимо унуков рођендан, а кад је то било готово, некако се пролазак кроз фешту наметнуо сам од себе. Нашкљоцао сам се успут, а ова се некако наметнула сама од себе, изазвана оним дрветом.

Бечкеречки главни сокак изгледа мање више као и сваки други панонски глвани сокак – гомила значајних и лепих старих зграда из XIX века или још и старијих, неке уредно обновљене, неке само што не падну, и ту и тамо учачкано, методом прст у око, понеко здање из доба соцреализма. Околина, међутим, је чудо једно. Ко би рекао да у сред Баната може да настане толико тесних и кривудавих сокака. На једном месту је тротоар широк само пола метра и улица (једносмерна само првих 80м) је поплочана коцком, педесет корака даље има узбрдица (!), а ко не зна која је улица куда једносмерна лако може да дође себи иза леђа.

Ово је крај главне улице, парче које је 1971. испало ћорсокак јер је стари Ајфелов мост замењен пешачким, а плато између овог и излаза на други мост је двадесетак година касније претворен у дигнути трг, са сумњивим подземљем. Овако то изгледа у ноћи пива.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: ноћи пива”

Sam preko Amerike, pa kako ispadne

Lik je krenuo iz Bostona za Los Anđeles bez ikakvog plana osim ideje o cilju, radeći šta je našao za shodno u svakom času. Usput je snimao, a onda odlučio da pokaže svetu svoje umeće u montiranju video sadržaja.

Vredi svaki sekund. Tip je lud k’o struja.