Tag: plavi sat

Једна од пре: капија 5

тако завучена да треба да знаш где је да би знао где је

За разлику од остатка ове серије, овог пута нисам аутсајдер. Овде гледам изнутра напоље, такорећи посувраћујем.

Мислио сам да мора да већ имам фотку одавде, јер у авлији је кафана „Стара Занатлија“. Не, није грешка у роду – занатлија би био у мушком роду да се овде ради о извођачу занатских радова, међутим овде та реч означава кафану „Занатлија“. Мора да ради на уникс, чим се зове тако рекурзивно, по себи.

Једини такав случај, да нешто носи само себе у називу, сам видео у време усмереног образовања, кад је постојао „Школски центар Крагујевачка гимназија“, ал’ то није било гимназија… осим што је било. Међутим, ово јесте кафана, и увек је било кафана. А и занатлија се не спомиње без везе.

има доле још

Једна од пре: капија 4

овде је неко имао истанчан осећај за урбанизам и архитектуру, и поставио ово обележје новог времена

Сад се и бабо чешка по глави: је ли ово уопште капија? Па, има браву, спречава улаз кад је затворена, дели свемир на напоље и унутра, све је ту… Осим оног једног: у шта се то улази кроз њу?

Капија се меће на кућу са ајнфором, или уграђује у авлијски зид. Кад се које изгради, и кад власник смогне пара за њу. Овде… нит је улаз у кућу, нит је авлија. Оно напоље је исто као и оно унутра. Хмм… шта то би?

У доба социјализма, кад је изграђено све ово на слици, капије није било. Иако је важио аксиом да су сви имали све, и упркос томе сви крали, и упркос томе ником ништа није фалило… Е, ово још није ништа, откако је тај домаћински капитализам, овакве решетке виђам и на степеништима стогодишњих кућа, где их за време ранијих капитализама није било, ма и у самом Водоторњу… Уосталом, ограђују се и закључавају и пијаце, и перони, ма свашта, па што не би шест дућана. Да им не би случајно неко ван радног времена завирио у излог, шта ли.

има још мало

Kadar sa bucket liste

Može neka fotka sto puta da bude stereotip, ali vredi kada je radost hiljadostruka.

Da ne bi tuđe slike izazivale digitalno sećanje u meni, zaskočio sam priliku i napravio svoj primerak.

Gondole nadomak Duždeve palate [KLIKNI ZA VEĆU SLIKU]

Venecija, Italija, avgust 2016.

Verovatno radost uspešnog snimka raste proporcionalno vremenu čekanja da se taj snimak desi. Nemam ni predstavu koliko je godina prošlo otkako sam sebi obećao da ću napraviti ovu sliku.

Nastavite sa čitanjem… “Kadar sa bucket liste”

Једна од пре: вечерња шетња 2.3

панкер на бициклу са чирокез фризуром је некако отео представу

Наравно, вечерња шетња ове врсте не може да буде комплетна без свраћања код Цветановића, што сам већ спомињао, напросто је обичај постао традиција и обратно. Кафа им је одлична, али у ово доба дана смо се одлучили за лимунаду, тачно лежи уз тропску врелину. Девојке, наравно, по парче неке чоколадне торте.

У претходној инкарнацији, Цветановић је много боље изгледао, са бордо зидовима. Не знам шта садашњем власнику би да сам себи укине боју. Није лоше ни сада, уметнуо је огледала уз столове на левом зиду, па простор изгледа шири. Комшија, посластичарница са ћошка (који се види на другој фотци), је већ заузео и некадашњу продавницу шешира (из бивше фабрике шешира… све нешто бивше овде) која је била између њих и проширио се тако да их сад дели само зид.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: вечерња шетња 2.3”

Једна од пре: вечерња шетња 2.2

Кад сам већ кренуо хронолошки, онда ћу тако и да терам. Зато нема великог финала, него ово иде по сред среде, кад се и десило.

Јер, Водоторањ се напросто не да заобићи. Кад смо изашли из градске баште, спазио сам како се последњи бледи трагови заласка одражавају на њему. Та благо метализована стакла су умногоме допринела да зграда почиње да личи на нешто. Док се не завири у ситнице. Прво фотка.

Разлика у боји неба и прозора је била у ствари још мања, морао сам ту мало да набијам контраст да би се видело све. Деловало ми је скоро сабласно, да толика зградурина, коју је дању немогуће не приметити, сад једва да се назире, скоро се стопила с небом.

Па онда мало историје самог водоторња:

Ружна зградурина на адреси Главни Сокак 2. Ремек дело соцреализма у архитектури, где су срушили неку једнако ружну ал’ подоста стару зграду и натркечили ово чудо са десетак спратова, као део “модернизације”. Као да не би била једнако модерна негде другде – шта фали да имамо два центра. То са водом је посебан пиш – наводно су се прерачунали са статиком, па код поновног прерачуна дошли до тога да не знају на коју страну би се изврнуло кад би се напунило. Те се зове водоторањ, мада у каци на врху никад није било воде.

Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: вечерња шетња 2.2”

Вечерња шетња 2.1

Потрефио се дан кад се свима некуд ишло, а нико није био за купањац. Ваљда што се спремала киша па сви нешто дремљиви. Тај дан је био јуче, а сад пада киша.

Испоставило се да смо ипак отишли, али увече, госпоја, близнакиње и ја, наравно канонички наоружан. Знате ме, волим да шврљам кад су ноћна светла. Време смо потрефили савршено, плави сат. Који је трајао два сата. Залазак сунца је већ био готов, ни зрака по земљи, али зато добро небо.

На штрафти нема гужве, али свеједно, на насумичном снимку увек може да се нахвата разних поза и појава, ипак има људи. (упозорење искусним читаоцима, понављамо градиво:) Корзо је нестао; овде га је убило то што су се појавили, средином осамдесетих, бројни кафићи у обе уличице уз главну, па се стари ритам пореметио.

Nastavite sa čitanjem… “Вечерња шетња 2.1”

Насумица 1976.2

радња је можда затворена али није сва роба склоњена

Фебруара 1976, таман у некој паузи оног великог снега, скрпимо некако да обиђем друштво по Немачкој и Холандији. Долазили они овамо више пута, ред је да се узврати посета. И тако доживим свој Ватерло (како је пар година пре тога пропевала Аба, она са два б).

На првом преснимку је обрнуто лево и десно. Или на овом. Не виде се таблице, ниједан натпис, ко ће сад знати које ваља.

Наравно, ни у каквој бици нисам био. Трг се зове Ватерло, у Амстердаму је, и негде раније тог дана је снимљено и оно са почетка оне кафанске серије. Доба дана је скоро сутон, целог дана је било сунчано, наместио се таман прелаз из жутог сата у плави (и, срећом, остало ми довољно снимака, јер је буџет за ову недељу био једна ролна црнобелог и једна ролна слајдова). Него, откуд овакав неред?

Nastavite sa čitanjem… “Насумица 1976.2”

Насумица 1974.3

Иако још нисам знао како ће испасти дуга таванска експозиција од прошлог пута, наставио сам истим правцем. Јер, фоткало се у ролнама, тих 36 снимака је био период између рада и резултата. Није било тог екранчета да се на како-тако прегледа претходни снимак, него чекај да стигне са развијања. А онда прошао воз, променило се светло, прошло пар недеља, некад и више.

Охрабрен тако непознавањем резултата првог покушаја, кренем одмах на следећи. Срећом је клуб имао просторије близу центра, па смо госпоја (тада само девојка) и ја свратили до клуба, узели статив, и попели се у једину стамбену новоградњу у центру. Тј на њу, то ваљда и данас има терасу уместо крова. Тада је могло да се уђе тек тако, ваљда је то била та тоталитарна репресија. Те сам одвалио један пејзаж.

Мало има снимака из тог периода које сам пресликавао више пута. Овај, међутим, двапут, и то уз допунску обраду дакле подрезао сваку боју посебно са обе стране, па онда још подесио и збирну кривуљу осветљења. Ни тако нисам добио оно што сам тада хтео. Прва преснимка је била сувише верна оригиналу – бледуњава и још прљавија.

Nastavite sa čitanjem… “Насумица 1974.3”