Tag: podzemlje

Такав дан

Легенде веле да су прави Слободњаци потпуно заобишли навигаторе, јер су црви бушили свемир и ови су их јахали кроз ту црвоточину…

На списку ушних црва ми се све ређе нађу одвратни песмичуљци. Огуглао, натукао године и отпорност, шта ли. Зато се скоро обрадујем кад ми се запати неки из оног што иначе слушам, уме да буде баш добар.

Спомињао сам Хајнлајна, који је замишљао да ће ма Мрежи моћи да се нађе све. Ммм… можда. Прво, не може да се нађе двапут. Друго, зависи где се тражи, и колико сте упорни, и колико уопште знате шта тражите. Ако тражите “оне песме од те и те групе које још нисам чуо”, довиђења, нема тога, разиђите се. Поготово Цевка више нема обзира према трагачима, да пешес комада на задату тему, а онда… следи још десет врло лабаво повезаних песама других група, у овом случају све што има “дан” у наслову. Што даље, то лабавије, јер јебо их алгоритам, све више нуди оно што мисли, све мање оно што сам ја мислио.

Па како сам онда нашао ово?

Nastavite sa čitanjem… “Такав дан”

Дан кад ми се отворило, свих 20:45

Отприлике 20. марта 1970, Никола Нешковић је, у својој емисији “Музички рели” (Други програм радио Београда, радним даном од 12:20 до 14:00) пропратио шта се догађа на фестивалу у Загребу. Нисам очекивао ништа посебно, осим што је ове године концепција фестивала била другачија.

Уведено је рокерско вече, дакле рокенрол као засебна конкуренција, те рокери који су хтели, или бивали замољени, да учествују, нису морали да праве забавњачке шлагере, него су могли, штавише било је пожељно, да се покажу на свом пољу. Што су неки схватили врло озбиљно.

Никола Нешковић је тог дана, као и сваког дана те недеље, пустио целу песму, свих 20:45, што сам тада научио напамет. Имао сам среће што сам тог месеца ишао поподне у школу, а он ово пуштао негде на почетку емисије. Био сам осми разред, и јако сам се ложио на андерграунд (што се данас зове прог рок, а звало се и прогресивни рок), “Магичну руку” сам преслушао стотинак пута, јурио где могу да чујем Цепелине и уопште, сву ту компликовану музику која може да се слуша више пута а да се сваки пут у њој чује још нешто што се није приметило пре.

“Једна жена” је била, аууу… читава симфонија на ту тему, сложена од наизглед несложивих делова, звучне слике чисто изненађење… однело ме ко зна куд. Знајући да на радију неће моћи да се чује цела, један је Никола а и он је повремено био на тапету, слушао сам помно и памтио. Nastavite sa čitanjem… “Дан кад ми се отворило, свих 20:45”