They say your style of life’s a drag
And that you must go other places
Just don’t you feel too bad
When you get fooled by smiling faces
Postoje oni koji razumeju perfektnu muziku. Postoje i oni koji to svoje razumevanje mogu da uposle u kreiranju takve muzike; takvih je malo. A većina najboljih kad-tad dođe do saznanja da genijalne stvari uglavnom bivaju jednostavne, pa lepotu izražavaju isključivo dobrom idejom, a ne silnim komplikovanjem situacije. Ima i drugih, koji baš namerno komplikuju stvar, a kad se neko pobuni protiv takvog načina, vešto ga dočekaju na volej: “Ti se u to ne razumeš, jer da se razumeš, ne bi tako govorio”. I onda, oni koji se kolebaju ustuknu korak nazad, a pametni vide da ne vredi u ići okršaj sa budalom jer svet ne bi uočio razliku, pa ućute.
Ali, šta ćemo sa onima koji su nedvosmisleni geniji, koji iza sebe imaju decenije neprekidnog dokazivanja svoje sposobnosti, a pritom su zbilja skloni (srećom, tek tu i tamo) da iskomplikuju stvar? Hoćemo li i njima smeti da otpišemo replikom “Previše nota!”, kao onaj zavidljivi direktor Opere Mocartu u onoj sceni u filmu “Amadeus”? Recimo, šta da radimo sa ovakvim slučajevima:
Predlažem da se predamo i samo uživamo u savršenstvu ideje koja je, šta god ko pomislio, ipak privedena kraju kao koherentna celina.
