I tako, dok se neko pita koja je čija nadležnost i ko bi trebalo da uradi ovo ili ono, vreme prolazi, ptičice cvrkuću, a oko nas vlada sveopšte rasulo u kojem se vrednost nečemu utvrđuje na osnovu odabrane pripadnosti.
A onda se neko setio starog prijatelja iz vremena kad je vazduh bio čist, seks prljav, a televizija prozor u svet, pa ga docrtao.
Imam utisak da bolju ilustraciju naše stvarnosti nije moguće postići.
Imalo bi se tu još štošta reći, ali nema ko da sluša. Ima dobrih ljudi koji odmereni pritisak na svoje mišljenje doživljavaju kao napad na svoj ego. Grehota.