Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Зато, братијо, сваки шкљоц ваља урадити озбиљно, никад се не зна да ли ће моћи да се понови, највероватније неће.
Ова фотка је испала скоро неухватљива. Никад нисам био задовољан како је испала. Ни кад сам шкљоцнуо. Ни кад је стигла са развијања. Ни кад сам је преснимио први пут, ни други пут. Ни скенер није помогао. Ево, боље не може.
Ово је први пут да ми се, на нечем озбиљнијем, десило да не могу да поновим снимак којим нисам задовољан. Јер је у међувремену дошло до догађања тзв. историје. Стварност је одбила да позира поново.
In memoriam: Bernardo Bertolucci (1941-2018)
Suština pasijansa se oprašta od velikog umetnika, čoveka koji je svojom vizijom udahnuo nešto svoje svetskoj kinematografiji i postao uzor.
Neki će ga pamtiti po mračnom ostvarenju “Poslednji tango u Parizu” (1972), drugi po veličanstvenom epskom fimu “20. vek” (1976). Ali, činjenica je da je Bertoluči svu raskoš svog genija pružio tek u vrhunskim produkcijama koje su se okrenule kulturama o kojima ne znamo ništa: u filmovima “Poslednji kineski car” (1987) i “Mali Buda” dostigao je pravo na besmrtnost.
Putuj na oblacima svog dela, Majstore. Pamtićemo te.
