Госпоја ми често пребацује што кад фоткам укућане све хватам неке тренутке онако из живота, па нико не изгледа лепо, осим мене јер имам осећај за сочиво и као увек знам одакле ме гледа. Хммм. Ја добро изгледам на фотци? Свашта ћу чути.
Кад сам почео да се бавим фоткањем, пре педесетак година, постојале су две врсте фотографије: уметничка и дућанска (добро де, и спортска, ал’ тим се нико из клуба није бавио). У фото дућану би вас наместили и удесили да изгледате савршено неприродно, а ако то и не успе скроз у својој намери, ретуширали би вас да сами себе не познате.
Ми смо, наравно, радили све контра од тога. Кад се каже позирача, то је или риба која има тај осећај за сочиво па се намешта чим га осети, или фотка у којој су сви намештени, фуј. Тако је испало да у ствари не умем да фоткам позираче, ми то никад нисмо радили, то смо свесно избегавали свих ових година. Па почињем сад, педагошки, од мањег ка већем.
Значи имам све елементе – мачку која гледа у објектив!, што је одувек било но-но, заузима неку ненормалну позу (мада је то код мачака већ релативно), упорно стоји тако и држи позу, све чекајући да ја нешто урадим… Све погрешно, дакле шкљоц па да видимо.
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: уочи позирачу”