Videh te gde mi se vraćaš, mila

Jedna od najlepših pesama psihodelične ere prepevana je na srpski od strane velikog majstora reči. Tim stihovima posvećujemo današnji prilog.

Postao sam alergičan na svakoga ko mi pomene digitalizaciju. Naročito od kada je ušla u govor političara koji lupetaju svašta na ovu temu ubeđujući nas da će njome svi problemi da se reše. Ne sporim neke od prednosti koje nam informacione tehnologije donose. No, iz iskustva znam da će biti više muke i problema. O promenama navika da ne govorim – pun mi je računar muzike u koju se ne udubljujem kao nekada, a knjige u elektronskom obliku, koje verovatno nikada neću stići da pročitam i ne pokušavam da evidentiram. Za njima posežem jedino kad moram, a skrolovanje po ekranu mi ne pričinjava nikakvo zadovoljstvo.

Od onih sam koji vole miris papira, štamparske boje i da liznu prst pre no što pređu na sledeću stranicu.

Nastavite sa čitanjem… “Videh te gde mi se vraćaš, mila”

Na suprotnim stranama

Nedelja popodne, nekako, budi želju za nehajnim časovima provedenim u dokolici, možda uz knjigu, omiljenu ploču, film na televiziji (neprekidan reklamama), možda šetajući nekim tihim mestom i puštajući mozak na otavu.

Ta vremena su prošla. Od nas se očekuje da nedeljom popodne, najkasnije do mraka, vratimo u sebe nužni grč trpljenja svakodnevice koja se provodi u pokušaju prebacivanja lopte na sutrašnji dan, kad prekarno preživljavanje ulazi u novi krug beskrajne trke.

Štaviše, takav scenario nedeljnog popodneva se danas smatra jedino ispravnim.

Nastavite sa čitanjem… “Na suprotnim stranama”