Tag: priče

(Isečak)

…

A kad sam ih ugledao, od svakog straha je snažnije (časna reč, snažnije) bilo zaprepašćenje: oni, sva četvorica, penjali su se bosi, a obuću su držali u rukama – zašto im je to bilo potrebno? Da ne dižu buku u prolazu? Ili da mi se neprimetno prikradu? Ne znam, ali to je bilo poslednje čega sam se setio. To je zaprepašćenje.

Nisu čak ni predahnuli – s poslednje stepenice su se bacili na mene i počeli su me gušiti, sa pet ili šest ruku, ja sam, kolko sam mogao, odvajao njihove ruke i branio svoje grlo, koliko sam mogao. I tada se desilo najužasnije: jedan od njih, sa najsvirepijim i klasičnim profilom, iz džepa je izvukao ogromno šilo s drvenim rukohvatom; možda to čak i nije bilo šilo, nego odvrtka ili nešto drugo – ne znam. Ali on je naredio ostalima da mi drže ruke, i, pošto se nisam branio, potpuno izbezumljenog, pritisli su me uz pod.

– Zašto, zašto?… Zašto, zašto?… – mrmljao sam…

Oni su zarili svoje šilo baš u grlo…

Nisam znao da na svetu postoji takav bol. Zgrčio sam se od muke, pred očima mi se pojavilo debelo crveno slovo “U” i zatreperilo je. Od tada se nisam osvešćivao, i nikad se neću osvestiti.

Na postavljanju kablova
u Šerementjevu
u jesen 69. godine

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Isečak)

…

Iskočio sam na trg, popločan mokrom kockom, smirio sam dah i osvrnuo se.

“Ne, ovo nisu Petuški!… Ako je On – ako je On zauvek napustio zemlju, ali vidi svakoga od nas, znam da ovamo nije nijednom pogledao… A ako On moju zemlju nije nikada napuštao, ako ju je svu bos prepešačio, u liku roba – on je obišao ovo mesto, prošao je pored njega…”

“Ne, ovo nisu Petuški! Petuški On nije zaobilazio. On je, umoran, tamo uz svetlo plamenova počivao, tamo sam i mnogim dušama primećivao pepeo i dim Njegovog bivaka. Plamen nije potreban, bio bi pepeo.”

Ne, ovo nisu Petuški! Preda mnom je bio Kremlj u svom sjaju. Iako sam iza sebe čuo bat gonilaca – uspeo sam da pomislim: “Ja, koji sam prošao Moskvu uzduž i popreko, trezan i pijan – ni jednom nisam video Kremlj, u traženju Kremlja uvek sam dospevao na Kursku stanicu. I evo, ugledao sam ga sada – kad mi je Kurska stanica najpotrebnija!…

“Nedokučivi su Tvoji putevi…”

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Isečak)

…

Još jednom sam pokucao, malo glasnije nego prvi put.

“Zar je tako teško otvoriti vrata čoveku i pustiti ga da se tri minuta ogreje? To ne razumem… Oni, ozbiljni, to ne razumeju, a ja, ništavilo, to nikad neću razumeti… Meni, tekel, fares; to jest, izmeren si na vazi i utvrđeno je da si ništavilo, to jest “tekel”… Pa neka, neka…

Ali ako tamo postoji vaga, ili ne – svejedno – na toj vazi će uzdah i suza biti teži od računa i zamisli. U to sam sigurniji nego što ćete vi u išta biti. Mnogo sam proživeo, mnogo popio i promislio – i znam šta govorim. Sve vaše zvezde vodilje isu svom zahodu, a ako i ne idu, onda jedva svetlucaju. Ne znam vas, ljudi, slabo vas znam, retko sam na vas obraćao pažnju, ali potrebni ste mi i interesuje me čime je sad zaneta vaša duša, da bih sigurno znao dali će sinuti zvezda nad Vitlejemom, ili će ponovo početi svetlucati, to je najvažnije. Zato što sve ostale idu svom zahodu, a ako i ne idu, onda jedva svetlucaju, a ako čak i sijaju, to ne vredi ni pišljiva boba.

Postoje tamo vage, ili ne – tamo ćemo mi koji smo ništavila biti teži od vas i živećemo. U to verujem čvršće nego što vi verujete u bilo šta. Verujem, znam i objavljujem čitavom svetu. Ali zašto su se ulice u Petuškama tako čudno raširile?…”

Otišao sam od vrata i svoj teški pogled prenosio sa kuće na kuću, sa ulaza na ulaz. I dok se u mene uvlačila tako teška misao, koju je strašno izgovoriti, zajedno sa teškim dosećanjem, koje je, takođe, strašno izgovoriti – išao sam i išao, i napregnuto razgledao svaku kuću, a nisam je mogao dobro osmotriti: od hladnoće, ili još nečeg, suze su mi navirale na oči…

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Isečak)

…

Možda bih, ipak, otvorio usta? Potražio neku živu dušu i pitao koliko je sati?…

Venjička, šta te se tiče koliko je sati? Bolje idi, idi, zakloni se od vetra i lagano idi… Spoznao si nebeski raj, zar bi prošlog petka pitao koliko je sati – a sad nebeskog raja više nema, šta će ti da znaš koliko je sati? Carica sa spuštenim trepavicama ti nije došla na peron, božanstvo ti je okrenulo leđa, šta će ti da znaš koliko je sati? “Nije žena, ona je bombonica”, kako si je u šali nazvao, nije došla na peron pred tebe. Uteha ljudskog roda, ljiljan doline – nije došla i nije te dočekala. Venja, kakvog smisla ima posle toga znati koliko je sati?…

Šta ti je ostalo? Ujutro – jauk, uveče – plač, a noću – škrgut zuba… I kome, kome je na svetu stalo do tebe? Kome?… Evo, uđi u bilo koju kuću u Petuškama, pitaj bilo koga: “Da li vam je stalo do mene?” Bože moj…

Skrenuo sam za ugao i pokucao na prva vrata.

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Isečak)

…

Ponovo sam zaspao. Ponovo je počelo isto, i drhtavica, i vatra, i groznica, a odande, iz daleka, gde je magla, isplovilo je dvoje dugonja sa skulpture Muhine, radnik sa čekićem i seljanka sa srpom i, približivši mi se sasvim, oboje su mi se podsmehnuli. Radnik me je opalio čekićem po glavi, a zatim me je seljanka srpom – po jajima. Vrisnuo sam – sigurno sam glasno vrisnuo – i ponovo se probudio, ovog puta u grčevima, zato što se sad u meni sve već, sve treslo – i lice, i odeća, i duša, i misli.

O, taj bol! O, ta pasja hladnoća! O, nemoć! Ako svaki moj budući petak bude kao ovaj – obesiću se nekog četvrtka!… Petuški, zar sam takve grčeve očekivao od tebe? Dok sam stizao do tebe, ko je poklao tvoje ptičice i izgazio jasmin?… Carice nebeska, ja sam u Petuškama!…

“Ništa, ništa, Jerofejev… Talita kumi, kako je rekao Spasitelj, to jest ustani i idi. Znam, znam, sve te boli, čitavo telo i čitava duša, a na peronu je mokro i pusto, i niko te nije dočekao, i niko te nikad neće dočekati. Ipak, ustani i idi. Pokušaj… A tvoj kovčežić, Bože, gde je tvoj kovčežić sa darovima?… Dve čaše oraha za mališana, bombone “plavac” i prazna flaša… gde je kovčežić? Ko ga je i zašto ukrao? – jer u njemu su bili darovi!… Pogledaj, da li imaš novaca možda imaš malo, jedva da imaš, ali šta će ti sad on – novac?… O, efemernost! O, jalovost! O, najgnusnije, najsramnije vreme u životu mog naroda – vreme od zatvaranja bifea do svitanja!…

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Nije isečak)

Vrata vagona su počela lupati, treskati, sve jače. Zatim je u moj vagon, sa licem modrim od straha, uleteo traktorista Jetjuškin, i proleteo je kroz njega. Desetak sekundi posle njega, istim putem je proletela desetina Erinija i odjurila je za njim. Grmeli su bubnjevi i cimbala…

– Kuda? Kuda jurite?…

– Šta te se tiče?! Otkači se! Pusti!…

– Kuda? Kuda svi idemo??…

– Šta te se tiče, lu-do-o!

I najednom se okrenula prema meni, zagrlila je moju glavu i poljubila me u čelo – to je bilo toliko neočekivano da sam se zbunio, seo sam i počeo grickati suncokret.

A dok sam ja grickao suncokret, ona se malo odmakla, pogledala me, vratila se – i zviznula šamarčinu po levom obrazu. Zviznula me, uzletela je ka tavanici i jurnula je da stigne druge. Pojurio sam za njom spuštajući glavu kao krivac…

Rumeneo se zapad, i konji su se igrali, a gde je sreća o kojoj pišu novine? Jurio sam i jurio, kroz vihor i mrak, skidao sam vrata sa šarki, znao sam da voz “Moskva – Petuški” leti sa nasipa. Vagoni su poskakivali kao pomahnitali. I tada sam se uznemirio i viknuo:

– O-o-o-o-o! Stojte! A-a-a-a-a!

Viknuo sam i zanemeo: čopor Erinija je, kao uspaničeno stado, jurio nazad, do prvog, do prvog vagona pravo na mene. Za njima je jurio pomahnitali Jevtjuškin. Ta lavina me je pokupila pod sebe i zatrpala me…

A cimbala su se čula. I bubnjevi su grmeli. Zvezde su padale na prozor selsovjeta. A Sulamita se cerekala.

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)