Tag: priče

(Isečak)

…

A tamo, izvan Petuški, gde se spajaju nebo i zemlja, i vučica zavija na zvezde – tamo je sasvim drugačije, ali baš to: tamo u dimljivim i ušljivim gospodskim kućerinama, kakve mi ne poznajemo, rascvetava se moje dete, najbujniji i najmirniji od svih dečaka. On jasno izgovara “r” i zato od mene očekuje orahe. Ko je od vas u trećoj godini jasno izgovarao “r”? Niko, vi ga ni sad ne izgovarate pravilno. A on – zna, i za to nikakvu nagradu ne čeka, osim čaše oraha.

– Pomolite se, anđeli, za mene. Neka bude svetao moj put, da se ne spotaknem o kamen, da ugledam grad za kojim sam toliko čeznuo. A dok vi – oprostićete mi – dok pregledate moj kovčežić, ja ću se na deset minuta udaljiti. Moram popiti malo kubanske, samo toliko da ne splasne zanos.

I evo, ponovo sam ustao i preko polovine vagona izašao na platformu.

I nisam pio onako kao u Karačarovu, ne, sad sam pio bez muke i bez sendviča, iz boce, zabacivši glavu kao pijanist, svesan veličine onoga što sad tek nastaje i što će još biti.

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Isečak)

…

Dušu svakog mudonje sam sada posmatrao sa zanimanjem, pažljivo i kao na dlanu. Ali nisam baš dugo razmatrao: jednog dana su sa mog stola nestali svi moji dijagrami. Pokazalo se: matori balvan, Aleksej Blinđajev, član KPSS od 1936. godine, tog dana je u upravu poslao našu novu društvenu obavezu u kojoj smo se zaklinjali da ćemo povodom predstojeće stogodišnjice biti u životu isti kao što smo i u proizvodnji – i, zbog gluposti ili pijanstva, u isti koverat je stavio i moje individualne grafikone.

Čim sam primetio nestanak, popio sam čašicu i uhvatio se za glavu. A tamo, u upravi, takođe – dobili su pošiljku, uhvatili se za glavu, popili čašicu i istog dana “moskvičem” se dovezli u obilazak našeg terena. Šta su otkrili kad su upali u našu kancelariju? Nisu našli ništa osim Leha i Stasika: Leh je, smotavši se u klupko, dremao na podu, a Stasik je bljuvao. Za četvrt časa je sve bilo rečeno – moja zvezda, zapaljena pre četiri nedelje, počela je da trne. Razapinjanje je objavljeno tačno trideset dana posle voznesenja. Od mojeg Tulona do moje Jelene je tačno mesec dana. Kraće, ražalovali su me, a na moje mesto su postavili Alekseja Blinđajeva, iznemoglog glupaka, člana KPSS od 1936. godine. A on, odmah posle postavljenja se probudio, zamolio ih je da mu daju rublju – oni mu rublju nisu dali. Stasik je prestao da bljuje i takođe je zamolio rublju – ni njemu je nisu dali. Popili su crvenog vina, seli u svoj “moskvič” i odvezli se nazad.

I evo, svečano objavljujem: do svog poslednjeg dana neću preduzeti ništa da bih ponovio svoje tužno iskustvo uzdizanja. Ostajem dole i odozdo pljujem na čitavu vašu društvenu lestvicu. Da. Po pljuvanjak na svaku prečku lestvice. Da bi se po njoj pelo, valja biti čova, od glave do pete iskovan od čistog čelika. A ja nisam takav.

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Isečak)

…

Neko vreme je sve išlo izvrsno: mi smo gore jednom mesečno slali izveštaj o prihvaćenim obavezama, a oni nama dva puta mesečno platu. Mi, na primer, pišemo: povodom predstojeće stogodišnjice obavezujemo se da ćemo prekinuti sa proizvodnim traumatizmom. Ili ovako: povodom slavne stogodišnjice obavezujemo se da će svaki šesti vanredno završiti školovanje na višoj školi. A kakav traumatizam i škola, kad mi od karata beli dan ne videsmo, a svega nas je petorica!

O, sloboda i jednakost! O, bratstvo i parazitizam! O, slast neobračuna! O, najblaženije vreme u životu mog naroda – vreme od otvaranja do zatvaranja bifea.

Odbacivši stid i druge brige, živeli smo isključivo duhovnim životom. Širio sam im vidokrug koliko sam mogao, a njima se veoma sviđalo kad sam im ga širio: naročito u svemu što se tiče Izraela i Arapa. Tu su bili u potpunom ushićenju – ushićeni Izraelom, ushićeni Arapima, naročito Golanskom visoravni. A Aba Eban i Moše Dajan im nisu silazili s jezika. Dolaze oni ujutro iz kurvanja, na primer, i jedan drugog pita: “Pa kako je? Da li je danas u trinaestici Dajan jeban?” A ovaj sa samozadovoljnim osmehom odgovara: “Podojen je Moše, podojen!”

A kasnije (slušajte), kasnije, kada su saznali od čega je umro Puškin, dao sam im da čitaju Vrt slavuja, poemu Aleksandra bloka. Tame je u centru poeme, razume se ako se odbace sva ta miomirisna ramena i tamne magle i ružičaste kule u dimnim rizama, tamo je u centru poeme lirski junak, otpušten s posla zbog lokanja, kurvanja i izostajanja s posla. Rekao sam im: “Veoma savremena knjiga, – rekao sam – pročitajte je jer će vam koristiti.” I pročitali su. Ali uprkos svemu, ona je za njih bila mučiteljska: u svim prodavnicama najednom je nestala sva “svežina”. Nerazumljivo zašto, ali karte su najednom bile zaboravljene, vermut je bio zaboravljen, međunarodni aerodrom Šerementjevo je bio zaboravljen – i trijumfovala je “svežina”, svi su pili samo “svežinu”.

O, bezbrižnost! O, ptice nebeske koje ne slećete na žita! O, lepotice Solomonove odevene u poljske ljiljane! – Oni su popili svu “svežinu” od stanice Dolgoprudna do međunarodnog aerodroma Šerementjevo!

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Isečak)

…

Da. On je bio u pravu. Znam mnoge zamisli Boga, ali zašto je u mene uneo toliko čednosti, to još uvek ne znam. A ta čednost – najsmešnije! – ta čednost objašnjavana je tako naopačke da mi je poricano čak i elementarno vaspitanje.

Na primer, u Pavlovo-Posadu. Privode me damama i ovako predstavljaju:

– A ovo je poznati Venjička Jerofejev. Poznat je po mnogo čemu. Ali najpoznatiji je, dakle, po tome to u životu nikada nije prdnuo…

– Kako!!! Nikad – čude se dame i gledaju me razrogačenim očima. – Nikad!

I, naravno, počinjem se zbunjivati. Ne mogu da se u prisustvu dama ne zbunjujem. Kažem:

– Pa, nikad! Ponekad… ipak…

Od toga se potpuno gubim i govorim:

– Pa šta je u tome tako, pa ja… jer – prdnuti – pa to je tako noumenalno… Ničeg fenomenalnog nema, u tome, prdnuti…

– Pomislite samo! – benave dame.

A zatim udaraju u sva zvona po čitavom petuškovskom kraju: “On sve to radi glasno, i govori da to ne radi loše! Da on to radi dobro!”

Pa, vidite. I tako čitav život.

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Isečak)

…

To mi se sviđa. Sviđa mi se što su u naroda moje domovine oči tako prazne i izgubljene. To u mene unosi osećanje prirodnog ponosa. Treba zamisliti kakve su oči tamo. Gde se sve prodaje i kupuje… duboko skrivene, pritajene, pohlepne i uplašene oči… Devalvacija, nezaposlenost, pauperizam… Gledaju ispod oka, sa neprolaznom brigom i patnjom – eto, takve su oči u svetu novca…

Zato u mog naroda oči su – kakve su? One su nepromenjivo izbuljene, ali – u njima nema nikakvog napora. Potpuno odsustvo svakog smisla – ali zato, kakva snaga! (Kakva duhovna snaga!) Te oči neće prodati! Ništa neće prodati i ništa neće kupiti. Bilo šta da se desi s mojom domovinom. U dane sumnji, u dane teških nedoumica, u godini svakojakih iskušenja i nesreća – te oči neće trepnuti. Njima je sve božja rosa…

Sviđa mi se moj narod. Srećan sam što sam se rodio i odrastao pod pogledima tih očiju. Loše je samo jedno: da li su primetili šta sam sad radio na platformi?… Batrgao se iz ugla u ugao, kao veliki tragičar Fjodor Šaljapin, sa rukom na grlu, kao da me je nešto gušilo?

Ali, uostalom, neka. Ako je neko i video – neka.

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Celo poglavlje)

I žurno sam je ispio.

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)