Tag: priče

(Isečak)

Pa naravno, svi oni smatraju da sam loš čovek. Ujutru zbog mamurluka i ja o sebi imam takvo mišljenje. Ali zar treba verovati mišljenju čoveka koji još nije uspeo da se napije! Ali uveče – kakvi su bezdani u meni! – ako se, razumljivo, preko dana dobro nalijem – kakvi si bezdani uveče u meni!

Ali – neka. Neka sam loš čovek. Uopšte primećujem: ako je čoveku ujutro odvratno, a uveče je pun ideja, i mašte, i snage – taj čovek je veoma loš. Ujutru loše, uveče dobro – prava osobina lošeg čoveka. A ako je suprotno – ako je čovek ujutro snažan i pun nade, a uveče ga obara iznemoglost – onda je to baš čovek-đubre, egoist i mediokritet. Za mene je tak čovek gad. Ne znam šta je za vas, ali za mene je gad.

Razumljivo, nađu se i takvi kojima je podjednako prijatno i ujutro i uveče, vole i ustajanje i leganje – to su prave hulje – o njima mi se gadi da govorim. A ako je nekome podjednako gadno i ujutro i uveče – tu ne znam šta da kažem, taj je već krajnji šljam i govnar.

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Isečak)

Šta je bilo posle – od restorana do bifea i od bifea do voza – ljudski jezik se neće pokrenuti da to izrazi. Ja se toga, takođe, neću prihvatiti. A ako se toga prihvate anđeli – oni će se rasplakati, a od suza ništa neće moći reći.

…

– A šta si, Venjička, šta si sve kupio? Strašno nas interesuje!

– Da, razumem da vas interesuje. Sad, sad ću vam nabrojati: prvo, prvo, dve flaše kubanske po dve rublje i šezdeset dve svaka, svega pet i dvadeset četiri. Dalje: dve četvrtine ruske po rublju i šezdeset četiri, svega pet i dvadeset četiri plus tri i dvadeset osam. Osam rubalja i pedeset dve kopejke. I još nekakvo crveno vino. Sad ću se setiti. Da – crveno jako, po rublju i trideset sedam.

Da-da-da, – govorite vi – a sveukupno? Jer to nas strašno interesuje…

– Sad ću vam reći koliko je to ukupno.

– To je svega devet rubalja i osamdeset devet kopejki – govorim stupajući na peron. Ali, to nije potpuni zbir. Jer kupio sam još i dva sendviča, da se ne bih izbljuvao.

– Hteo si reći, Venjička, da ne povratiš?

– Ne, što sam rekao, rekao sam. Prvu dozu ne mogu bez jela, zato jer mogu da se izbljujem, a drugu i treću mogu piti bez jela, zato jer ako mi se smuči, nek se smuči, ali više uopšte neću povratiti. I tako – sve do devete. A onda, opet prija sendvič.

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Isečak)

…

Nema alkohola! Carice nebeska! Jer ako je verovati anđelima, ovde heres nije potrošen. A sad samo muzika, pa još muzika sa nekakvim pasjim modulacijama. To u stvari peva Ivan Kozlovski, odmah sam ga poznao, odvratnijeg glasa nema. Svi glasovi svih pevača su jednako odvratni, ali su kod svakog odvratni na svoj način. Ali, Ivan kozlovski… “O-o-o, pehara mojih predaka… O-o-o, daj da te se nagledam pri svetlu zvezda-a-a noćnih…” Pa, Ivan Kozlovski… “O-o-o, zašto sam tobom omađi-i-i-jan… Ne odba-a-cuj…”

– Da li ćete nešto naručiti?

– A šta imate – samo muziku?

– Kako “samo muziku”? Imamo bif Stroganov, kolače, vime…

Ponovo se pojavila mučnina.

– A heres?

– Heresa nema.

– Interesantno, vime imate, a heresa nema!

Ostavili su me. Da mi se ne bi suviše gadilo, počeo sam da razgledam luster nad glavom.

…

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Isečak)

…

Pošao sam preko trga – tačnije, nisam pošao nego sam se povukao. Dva ili tri puta sam se zaustavljao i skamenjivao se u mostu da bih savladao mučninu u sebi. Jer u čoveku nije samo jedna, fizička strana; u njemu je i duhovna strana i – više od toga – mistična strana, nadduhovna strana. Tako sam na trgu svakog trenutka čekao da počne da me muči sa sve tri strane. I opet sam se zaustavljao, i opet se skamenjivao.

– Kad si juče kupio svoje poklone? Posle pelinkovca? Ne, posle pelinkovca mi nije bilo do poklona. Između prvog i drugog pelinkovca? Ne! Između njih je bila pauza od trideset sekundi, a ja nisam nadčovek da bih za trideset sekundi nešto uspeo da uradim. Nadčovek bi pao posle prve čaše pelinkovca, drugu ne bi ni popio… Onda, kad? Milostivi bože, koliko je na svetu tajni! Neprozirna zavesa tajni! Pre koriandrove ili između piva i slatkog likera?

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)

(Isečak)

…

Povodeći se od tuge i hladnoće pošao sam desno. Oh, taj jutarnji teret u srcu! O, iluzornost nesreće! O, nepopravivost! Čega je u njemu više, u tom teretu, koji još niko po imenu nije nazvao? Čega je u njemu više: uzetosti ili mučnine? Iscrpljenosti nerava ili smrtne tuge negde u blizini? A ako je svega podjednako, onda je ipak nečega više: skamenjenosti ili groznice?

Ništa, ništa – rekao sam sebi – zaštiti se od vetra i polako idi. I diši retko, retko. Diši tako da kolena ne bi klecala. Idi bilo kuda. Svejedno kuda. Čak ako pođeš levo, dospećeš na Kursku stanicu, ako pođeš pravo – opet na Kursku stanicu; ako skreneš desno – i sad na Kursku. Zato skreni desno da bi verovatno dospeo tamo. O, šteta!

O, efemernosti! O, najnemoćnije i najsramotnije vreme u životu mog naroda – vreme od svitanja do otvaranja prodavnica. Koliko je sedih ono uplelo u nas, u beskućne i tužne tamnokose! Idi. Venjička, idi.

(iz romana “Moskva – Petuški”, Venedikt Jerofejev, 1969.)