Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ovako nešto je mogao samo Žilnik da sastavi u dokumentarac… Nadrealno.
“I posle, kada mu je bilo dosta…” Joj, kada mu je bilo dosta što me je tukao… Eto: otkrili smo odakle potiče ono čuveno “a onda će ti Đura oprostiti što te je tukao”.
Vašoj pažnji predajem ceo dokumentarac “Ustanak u Jasku”, koji je Želimir Žilnik snimio 1973. godine. Film je dvodelni na jutjubu: evo linkova na prvi deo i drugi deo.
Peskadžamba! – veli Tom Waits na ovoj konferenciji za štampu, pa još na kraju pozdravlja nečiju majku.
A da li je, kako reče Nebojša, matori mačak ispao kabalista ili je posredi nešto drugo, ostaće da se pitamo.
(tnx Igor)
Danas je sto godina od rođenja gitariste Roberta Johnsona, izvesno najuticajnijeg autora u istoriji blues scene.
Robert Johnson je rođen 8. maja 1911. godine. Umro je, otrovan strihninom, nepunih 27 godina kasnije. Ostao je upamćen po nekoliko studijskih sesija načinjenih 1936. i 1937. godine na kojima je ostavio svoj neveliki, ali esencijalni legat. Sa tim nevelikim opusom, Robert Johnson je načinio najveći mogući uticaj na delta blues, a posredno i na žanrovsku muziku druge polovine dvadesetog veka, u prvoj meri na rock’n’roll.
Kako se postaviti prema čoveku koji je bez mrlje u dugoj i plodnoj karijeri? Kako tek razumeti sve što taj čovek zna i ume? Zaboga, pa on je čak bukvalno shvatio poziv da napravi retrospektivu hiljadu godina popularne muzike! A sa gitarom u rukama izgleda i zvuči kao da su ga đavoli spopali! Preko svega, proglašen je i vitezom umetnosti; moj jedini komentar beše “zašto tek sad”.
Bajro je umiljat. On ide po kućama i širi svoju ideologiju koja oduševljava druge ljude. Bar on tako misli kad dođe, pa ne zna da ode. Ne razume da je ljudima neprijatno da ga gađaju u glavu tvrdim predmetima, jer se plaše mogućih posledica ako bi ga oštetili.
Bajro je vešt u ophođenju. Njegovi stavovi bi bili po volji većini majki potencijalnih udavača. Problem je samo u tome što on ne voli da radi jer je odrastao prezaštićen u svetu u kome je bilo dovoljno biti dobar đak i dobar pionir, pa će sve biti u redu. Kad je propala ta priča, niko ga nije obavestio o tome. Posle se bavio umetnošću nepoznatog vida, oblika i rezultata, dok je njegov mecena pazio na čistoću staklenog zvona pod kojim je živeo.
Bajro je postmoderni evangelista. Nikad nije razvio sposobnost da sluša zato što mu to nije potrebno, jer on nikada ne ćuti. On zna da ravnoteža duha može da se postigne prostim aritmetičkim modelima širenja dnevne doze pameti. Uspeva u tome zahvaljujući nesvakidašnjem trudu da poveže stvari koje nikad nisu imale veze jedne sa drugima, poput Džerija Garsije, gibanice s makom i plavetnila Bajkalskog jezera.
Bajro je hedonista. Njegova ljubav prema alkoholu se pruža do poslednje kapi tuđeg pića ili pića na račun drugih. Diskretno će upozoriti domaćina da mu je čaša prazna i neće se naljutiti zbog toga, nego će čak i ponoviti upozorenje ako zatreba, smešeći se pritom. Njegove veštine su takve da ume da naručuje jela i pića po kućama baš kao da je u kafani. Kad je u kafani, ponaša se recipročno – kao da je u kući onog ko plaća ceh i veselo poziva treća lica na piće.
Bajro zna šta ko voli. Angažuje druge da ga snabdeju resursima koje će odneti trećima. Pritom perfektno drži u glavi kompletnu strukturu svih veza ne hajući za reciprocitet, jer on je nesebična osoba. Kako god okreneš, ispada da on najviše uživa u uslugama koje čini drugima. Najveće životne domete je postigao na polju izazivanja spontane griže savesti kod drugih, što mu je osnovni metod da vam oprosti kad god vam nešto skrivi. Tada vadi kečeve iz rukava i daje ih vama na polzu. Vratićete mu u naturi.
Bajro je nekoliko puta navukao na tanak led čak i mene. Recimo, kad je negde našao i doneo meni na slušanje, a sebi na kopiranje, originalni CD sa muzikom Richarda Thompsona. Istina, to sam okajao u šesnaestostrukom gambitu navale razne druge muzike koju nikad neću slušati, ali sve mu je bilo oprošteno. Računajući i onaj dan kad je moju kuću počeo da tretira kao kafanu, pa dobio rampu na neodređeno. Dakako, oprost ne podrazumeva amnestiju, mada mu je trebalo neko duže vreme da to shvati.
Što reče onaj kaskader: I may be crazy, but I’m not stupid.
Or maybe I am.
Nastavite sa čitanjem… “Mojih 125, priča 3: Kad je neko lud, onda tu nema pomoći”
Bilo je nadrealno: stvarno sam se zatekao 4. maja 1981. na Trgu republike u Beogradu. Sirene su zagrmele i sve je stalo. Stao sam i ja. Posle nekoliko godina sam shvatio, zamalo prekasno, da nije moje da stojim, nego da se krećem.
Tog 4. maja 1980. još uvek smo bili sigurni da će se desiti čudo i da će nas drug Stari voditi u Bolje Prekosutra još barem dvesta godina. Međutim, bližio se kraj grejs perioda za državne kredite kojima smo pravili železare po Tanzaniji i fabrike smokija, jafa biskvita i ostalih konditorskih proizvoda po Jugoslaviji i Joška je znao da mu je vreme da zamete trag. Uostalom, onaj slet u Pjong Jangu i one žurke u Havani nije bilo moguće prevazići i život više nije imao smisla.
Koliko li je samo ovakvih minijatura koje zavređuju da budu iskopane… Nisam ranije gledao ovo delo. Nije ni čudo da je ovaj rad dobio Oskara za kratki animirani film 2004.
Neki se rode veliki,
neki dosegnu veličinu,
neke veličina pritiska,
i najzad… postoje ostali…
Šta znači biti čovek? Kakva iskušenja neko uopšte mora da izdrži da bi dosegao svoj unutrašnji mir? Harvi Krumpet je pretrpeo mnogo iskušenja, a sve je trajalo ceo život.
Sjajno.
(Via)
Pikanterija za subotnje prepodne: igrano-dokumentarni film “Pogledaj me, nevernice” Srđana Karanovića iz 1974. godine. Remek-delo, tačka.
Mogao bih da pričam svašta, ali samo bih davio. Odvojite 40 minuta, kliknite i pogledajte. Nećete zažaliti.
[EDIT januar 2012: film više nije raspoloživ, osim ovog dela od 9 minuta.]
Dok stigne do sekvence “film u filmu”, priča već ima toliki naboj da ćete uhvatiti sebe kako napeto iščekujete da saznate još neki detalj. A kakve rezultate prave naturščici, to je prosto nestvarno. Primer koji izdvajam je scena koja počinje na 9:45 – pandur objašnjava koji nož je najbolji za ubijanje… Majko mila… 
A slika šinobusa koji klizi niz ravnicu (zapravo, ne klizi nego klampće i tandrče, ali malo pesničke slobode nije na odmet) je fenomenalna vizuelna metafora koju lako prepoznajem. Jednom ću vam pričati o tome.
(Via; tnx Igor)
A šta tu ima veliko da se priča, reče autor i odreknu se dijaloga… Fenomenalna kinematografska minijatura Miloša Radovića iz 1997.
Auh, brate.
Postoji samo jedna loša misao koju ovaj film izaziva, iako to zapravo nije krivica autora. Elem, više je rečeno u ovih desetak minuta nego u deset prosečnih srpskih filmova iz poslednjih godina. A ako vam nije stalo do toga, uživajte u perfektnim kadrovima i ugledajte se na protagoniste filma.
Miloš Radović je važan čovek. Da iskoristim priliku i sad pomenem ono što sam zaboravio prekjuče: on je, takođe, autor one minijature “Iznenadna i prerana smrt pukovnika K. K.” u kojoj postoji… Jeste li prebrojali kadrove? Niste? Prebrojte ih sad!
(Via)