Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Jedan od najboljih pakovanih dokumentaraca koje sam u životu gledao: Želimir Žilnik u akciji. Tačnije, u totalnoj akciji.
Svaki sekund vredi. Gledajte i slušajte pažljivo.
Moj lični favorit: onaj što izigrava Erica Burdona na oko 7:00 
I onaj na 8:50 što je sluš’o on tu kritiku… 
I da ne zaboravim onog što je dostigao zen. 
(Via)
Tekst koji je pred vama predstavlja veći deo teksta napisanog u jesen 2008. godine i objavljenog na blogu srpskog izdanja National Geographica. Kako taj blog više ne postoji, a do ove priče mi je prilično stalo, to je prenosim ovamo kao deo projekta arhiviranja tekstova.
…
Bio je novembar, prvi rođendan mog omiljenog časopisa. Naspelo mi, ne znam ni ja kako, da čestitam na poseban način: prelistavajući aktuelni broj i deleći svoje utiske sa malobrojnim čitaocima mog ličnog bloga. Pride, nisam mogao da odolim, a da usput ne prepričam ko je i kako prvi otvorio tek pristigli primerak.
To pisanje je dovelo i do poznanstva sa glavnim urednikom srpskog izdanja National Geographica; da preskočim detalje, jer ih je mnogo. Tek, Igor je očigledno vešt da namami druge da napišu nešto, što ga čini idealnim glodurom. U mom slučaju, pak, postoji i element “teško žabu u vodu naterati”… Ali, bilo je potrebno da postanem vinovnik jedne anegdote da bih najzad dopreo do odgovora na jedno pitanje. Reč je o tome da sam bio već zamislio da moje prvo pisanije na blogu National Geographica bude odgovor na jedno pitanje, ali još nisam imao ključ u rukama.
Elem: zašto volim National Geographic?
Lako je odgovoriti na deset stranica. Tragao sam za odgovorom u jednoj rečenici.
Ma, komandni lanac je čudo! A kad se setim kakvi balvani su meni bili starešine u vojsci, ovi su još zlatni.
Stari vic dramatizovan u fenomenalnoj izvedbi. Obratite pažnju na dužinu kadra.
Fenomenalno.
Još jedan prilog posvećen velikom jubileju – juče se navršilo 50 godina od prvog leta čoveka u kosmos.
Film First Orbit je tokom dana dat u public domain i slobodni ste da ga preuzmete sa sajta firstorbit.org ili da ga gledate kao youtube klip,
U nameri da posebno obeleže ovaj istorijski događaj, ekipa filma se udružila sa astronautima na međunarodnoj svemirskoj stanici, zamolivši ih da snime pogled na Zemlju onako kako bi to i Gagarin otprilike video tokom obilaska planete.
Pogledao sam tek nekoliko minuta filma i već sam oduševljen; moraće da pričeka, doduše, dok ne stigne na red. A ako imate vremena, evo ga i ovde – mada je lepše gledati ga u HD varijaciji (720 tačaka).
Procunjajte po sajtu posvećenom filmu: tma oćete naći i video-priču o kreiranju filma, kao i neke faktografske podatke za koje možda niste znali.
(Via)
Danas se navršava 50 godina od prvog leta čoveka u kosmos, što već pomenuh kad sam skrenuo pažnju na onaj Google doodle. A sad reč više.
I baš kad sam hteo da proverim ono što znam i iskopam ono što ne znam, otkrijem da se neko blagovremeno već potrudio, a na meni je samo da skrenem vašu pažnju na to mesto. Na stranu činjenica da sam tek sad otkrio koristan blog koji želim da podržim…
Blog po imenu Svet nauke (Bitovi i bajtovi iz čudesnog sveta kvarkova i kvazara) vodi Milan Milošević, koji za sebe kaže da je dugogodišnji borac za razotkrivanje astrolagarija i ostalih kvazinauka na Internetu, i šire. To je sasvim dovoljno da bih se odlučio da ga podržim i stavim URL u listu stalnih preporuka. Posetite to mesto – uprkos realnom riziku da usput nešto i naučite 
Upravo tamo sam našao ono što sam tražio – informacije o letu Jurija Gagarina 12. aprila 1961. godine. Pa da ne bih prepisivao, skoknite i pročitajte članak o tom događaju na Svetu nauke. I ne zaboravite da postavite URL ovog bloga u bookmark listu. Što se mene tiče, Svet nauke je našao svoje stalno mesto u mom RSS čitaču.
(Via)
Još malo, pa će izraz “zatvorena prodavnica ploča” postati pleonazam…
Na portalu Buzzfeed je osvanula izuzetna, mada pomalo depresivna kolekcija od četrdeset fotografija koja prikazuje zatvorene prodavnice ploča.
Bio sam deo tog doba, tokom jednog životnog perioda koji je trajao prekratko.
MTV i Internet su učinili da nestane sva romantika koja je nekad postojala oko kupovine svake pojedinačne ploče.
Nastavite sa čitanjem… “Fotografije zatvorenih prodavnica ploča”
Ekipa ne prestaje da greši: znaju da zvoni, ali ne znaju u kom selu. Dozvolite mi da vam ukažem na grešku koju pravi većina vas.
Da krenemo odmah, što kažu, napucavanjem lopte na volej, bez štopovanja. Dakle, kako se zove osoba na ovoj novčanici?
Ne, nije to Alija Sirotanović.
Mogu na prste da izbrojim prilike kad sam do poslednjih detalja upamtio epizodu kupovine neke ploče. Ko je mogao da pretpostavi da će baš ta ploča utemeljiti neke moje kasnije potrage?
Posle prve ploče koju sam kupio sutradan posle gotovo incidentalnog useljenja gramofona u moj sobičak, veoma brzo sam širio svoju vinilnu fonoteku. Ne baš da je bilo mnogo novca, nego je ploče krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih stvarno bilo lako kupovati. Za manje od dve godine, do polaska u drugi razred srednje škole, u mojoj fonoteci se nalazilo oko 150 ploča na kojima sam znao naslov svake pesme. Ama, znao sam svaki ton i svaki krc.
No, tih prvih dana je bilo najzanimljivije: štedeo sam svaki dobijeni dinar ne bih li kupio još jednu ploču. A kada dođe letnji raspust, zaradio bih neki dinar radeći u polju. Onda bih otišao u posetu tetki u Zemun, a vraćao bih se sa desetak ili više ploča… I zamislite samo facu prodavca u prodavnici PGP RTB u Makedonskoj ulici u Beogradu kako čita spisak koji mu daje golobradi klinac. Valjda je mislio da je neko drugi sastavio listu i poslao mene da kupim ploče; otkud je mogao znati da sam većinu naslova prepisao iz prvog izdanja Rock enciklopedije, koja je bila objavljena u leto uoči mog ulaska u svet muzike sa vinila. “Šta želiš od ovoga”, pita me. “Sve redom što imate, pa koliko novca bude”, glasio je odgovor. Pet minuta kasnije, na tezgi se nalazilo sedam ili osam ploča. “I ti baš slušaš Hendrixa…” “A zašto da ne”, odgovaram. Lik se nasmeja srdačno i reče, pokazujući na ostatak spiska: “Ove ploče nećeš naći nigde. Ove tri ćeš naći u Jugotonu, tu iza ugla, u Nušićevoj. A za ovu ploču – ama, otkud ti znaš za ovo, boga ti dečijeg – pokušaj u papirnici u Kosovskoj. Ili tamo ili nigde.”
Nastavite sa čitanjem… “Mojih 125, priča 2: Odavde nema izlaza”
