Тих деведесетих као да се сва малопродаја селила у киоске. Многи су их отварали, да им не пропадну отпремнине, да ухвате последњи воз за некакав нормалан живот. А онда је и тај воз прошао.
Како би рекао Крлежа, “било па није”. Из главе бих могао да набројим пешес оваквих споменика деведесетим у само две-три оближње улице. И то не само оваквих затарабљених гвоздених кутија, него и бетонских плоча у авлији, уз улицу, где је кутија била. И обичних породичних кућа где, нуто чуда, једна од предњих соба има врата на улицу, иако се у кућу улази из дворишта.
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: киоск 4”