Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
U sklopu pomalo zaboravljene podrubrike “zašto, o zašto ja ovu muziku ne slušam svaki dan”, danas vas podsećam na jednu od najdražih engleskih grupa za velike i večite dečake. Nemamo šta da oklevamo: najpre je vreme za muziku.
Kad iscuri, slobodno pustite ponovo. I zatvorite usta, nije lepo da vas drugi vide tako, više nego nonšalantno opuštenog. 
Nemojte se zamlaćivati pitanjem tehničke podrške. To je nevažno za ideju.
Antonio Vivaldi (1678–1741) jedno je od najznačajnijih imena barokne muzike, svakako najveći kompozitor italijanskog baroka. Kao odličan vioinist i nadasve plodan kompozitor, doživeo je neverovatnu popularnost u Evropi i zarađivao više nego solidno putujući i muzicirajući čak i po dvorovima, daleko od rodne Venecije. Međutim, pred kraj života je pao u zaborav i siromaštvo iz bizarnog razloga – nije dozvoljavao da se njegova dela štampaju, jer nije mogao da zaštiti autorska prava. Ostao je zaboravljen van uskih muzikoloških krugova sve do perioda između dva svetska rata u 20. veku, kada njegova dela ponovo dospevaju u žižu.
Smatra se da je Vivaldi zastupao krajnje progresivne ideje, ponekad igrajući na samoj granici prihvatljivosti za muziku tog doba. Zbog velike popularnosti, to je za posledicu imalo značajan uticaj na druge kompozitore tog vremena, što je neposredno dovelo do razvoja tzv. klasičnog perioda u muzici.
Ne mogu da ne primetim izvesnu paralelu sa onim ogrankom rock muzike koji danas nazivamo progresivni rock.
Baš tako: ta muzika je bila vrlo popularna u svom vremenu, uskoro zaboravljena na tržištu, da bi se najzad vratila i trajno ostala zahvaljujući prepoznavanju izuzetnog uticaja koji je ostavila.
Nastavite sa čitanjem… “Progresivni barok ili progresivni rok – ima li razlike?”
Krajem šezdesetih, tačnije 1969. godine, moćni evropski diskografski konglomerat Philips/Phonogram odlučio se da deo svojih poslova prepusti svom detetu – maloj kompaniji pod imenom Vertigo koja bi se bavila malo alternativnijim izvođačima. Onima sa dužim pamćenjem sigurno je poznata crno-bela spirala na pločama koja je proizvodila pomalo hipnotički efekat na gramofonu dok se tanjir okretao, a posvećenici poput mene su za vrlo kratko vreme ukapirali da je sve što je dolazilo iz ove kuće u najmanju ruku intrigantno i neobično, pa samim tim i zanimljivo za slušanje. Za ovu kuću su snimali Colosseum, Rod Stewart, Black Sabbath, Uriah Heep, Gentle Giant… Mnogo njih koje smo ovde pominjali, a koji su kasnije napravili velike i respektabilne karijere.
Neki od njihovih štićenika nisu uspeli.
Pravo da vam kažem, dugo sam se dvoumio da li da upotrebim ovaj snimak kao predmet rubrike. Da se ne uvredite: većina slušalaca ne želi da se izlaže ovolikoj količini muzike po jedinici vremena. Ako baš hoćete, i ja moram da biram kad i kako ću sebe da izložim nečemu poput ovog; ne uspeva mi baš uvek. No, trik je u tome što ovde nema kockanja: veliki ulog najčešće vrati i veliku dobit, što beše i u ovom slučaju. A to je nešto što ne bih hteo da vam objašnjavam čak i kad bih bio sposoban za to.
Iz ove kože se ne može: jeste nedelja popodne, ali nema odmora. Jer, danas slušamo muziku Igora Stravinskog.
I što bi rekao onaj armunikaš: mi se izvinjavamo.
Nastavite sa čitanjem… “O čemu je cvrkutala Žar-ptica dok nismo pazili”
U više navrata smo se uverili da dobre namere, talenat i muzička kompetencija ne moraju da znače i uspeh. Za Velšku grupu The Eyes of Blue malo ko je čuo, a krajem šezdesetih je bila jedna od onih koje su najviše obećavale. Naravno, svirali su muziku inspirisanu bluzom i psihodelijom, što je bilo popularno u to vreme, snimili dva komercijalno neuspešna albuma (jedan je producirao Quincy Jones!), napisali muziku za film… I stajali su u mestu.
Razočaran razvojem događaja i znajući njihove potencijale, menadžer im je sugerisao da promene ime i malo razrade svoju muziku.
Tako je nastala grupa Big Sleep.
Pominjao sam već više puta kako mi je trebalo mnogo godina da dosegnem – najpre saznanjem o postojanju, a potom i apsolvirajući materijale – manje-više svu muziku do koje mi je naročito stalo. Odrastao sam u ne baš savršenim uslovima za taj posao: nisam imao uzore koji bi mi skrenuli pažnju na prave vrednosti, pa sam se uhvatio samo najvećih imena za koja znaju svi i onih koje sam mogao da dosegnem na preporuku malobrojnih. Ono što se zaista moglo saznati puštalo se na Studiju B kod Slobe Konjovića i na Beogradu 202. Ali, avaj: uslove za slušanje tada mršavih FM talasa nisam imao, a na srednjim talasima nisam dosezao te radio-stanice. Dvaput godišnje, kad bih otišao u posetu rođacima u Zemun, vratio bih se sa po dve-tri audio kasete sa muzikom koju bih ulovio slušajući radio i to bi mi bila jedina referenca.
Lakše promašiti nego uhvatiti.
Mnogobrojne rupe u poznavanju muzike sam zakrpio mnogo kasnije. Krpim ih i dalje, mada ih nije mnogo ostalo.
Knjiga o Jovu, zajedno sa Solomonovim pričama, Knjigom propovednikovom i Pesmom nad pesmama, pripada starozavetnoj, hebrejskoj književnosti. O njenom autoru/autorima se ništa ne zna, a pretpostavlja se da je sastavljena u V ili VI veku pre nove ere.
U njoj se govori o poreklu zla, patnji i nesrećoj ljudskoj sudbini. Iako Jov “bijaše dobar i pravedan, i bojaše se Boga”, Bog okleva da mu pomogne. Zbog toga Jov ima vrlo neprijatan problem: zna da je nevin, a i pored toga ispašta. Njegov svet je urušen, a patnje postaju besmislene. Zbog toga proklinje dan kada je rođen i dovodi u pitanje božansku pravednost…
Kako onda da se jedna arhaična priča spakuje u pesmu, ma koliko to bilo čudno?
E, za to je potreban majstorluk.
Kada me ljudi priupitaju nešto u vezi sa muzikom Roberta Frippa i grupe King Crimson, ne znam šta bih im ukratko rekao. Mogu da elaboriram danima jer volim tu muziku, a svedoci ste da Grba i ja često potežemo njihove pesme na blogu. Grupa je prošla kroz različite faze i postave, u njoj su svirali sve odreda vrhunski muzičari koje bi svako poželeo uz sebe. Štaviše, Fripp praktikujue luksuz da može da odbije bilo koga ako mu se ne uklapa u trenutnu viziju.
Još uvek je sveža javna kuknjava Adriana Belewa što ga nije uključio u poslednju postavu. Tata je samo rekao: “ne-mo-že”.
