Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
U sredu je održan koncert koji će se možda pokazati kao poslednji u 52 godine postojanja koncepta pod nazivom King Crimson.
Ako ćemo po iskustvu, nećemo biti isključivi: jedna od važnih biografskih odrednica mentalnog čeda Roberta Frippa je “nikad ne reci nikad više”. Sva je istina i to da nema nikakvog nedvosmislenog saopštenja o prestanku rada, ali… Parametri su takvi kakvi su, optimizam je uvek najbolje upakovati u realne okolnosti.
Hajde da malo popričamo o tome. No, da bismo razumeli kako funkcioniše koncept pod nazivom King Crimson, moramo da skiciramo veliku sliku.
In memoriam: David Longdon (1965-2021)
Svet je čudno mesto, a nikad ne znaš šta donosi sutra. Ljudi dolaze u naše živote i odlaze iz njih, ponekad neprimetno, ponekad uz pompu. Kad ti neko postane drag, makar i da ga ne poznaješ lično, a jasno je da je on retka zverka, teško je kad čuješ da ga više nema. David Longdon je bio čovek sa čijim muzičkim delom sam se zbližio tokom nekoliko poslednjih godina. Otišao je iznenada, kad mu vreme nije, u naponu životne i stvaralačke snage, ostavljajući za sobom muziku koju je lako voleti.
Sasvim je moguće da većini vas to ime ne znači ništa. Štaviše, dok se ovo nije desilo, osim Zoće Peacocka, među mojim ličnim drugarima niko ne bi znao ko je to. Eventualno bi tek poneko reagovao na pojam Big Big Train, što je naziv matične grupe u kojoj je Longdon radio.
Pokušaću da sredim misli. Najzad, prošlo je već skoro tri nedelje.
Nastavite sa čitanjem… “Otputovao, a nije stigao da ispriča sve”
Tek kada pređeš veliku kilometražu i stigneš u zrele godine, shvatiš koliko su neke pesme zapravo genijalne.
Zoxy i ja smo bili u istom odeljenju još u osnovnoj školi. Čak smo delili i profesora klavira u muzičkoj. Otuda je bilo sasvim prirodno da se zajednički upalimo i za rock & roll. Još pri kraju osnovne smo otkrili grupu The Nice, pomno pratili sve druge klavijaturiste za koje smo znali, a i počeli smo polako da nabavljamo ploče. Originali su bili skupi i do njih se teško dolazilo, a Zoxy je u odnosu na mene imao prednost u samom startu. Kao sin jedinac uglednih i bogatih roditelja raspolagao je budžetom koji je bio barem deset puta veći od mog. I ne samo to. Imao je i rodbinu koja je živela u inostranstvu koja mu je svakoga leta donosila desetine albuma sve poštujući spisak koji smo zajednički pravili. 
Tako je, valjda leta 1971. godine, stigao do nas i debitantski album grupe Emerson, Lake & Palmer.
Retke su grupe koje sviraju uglavnom instrumenatlnu muziku prepunu emocija, a da nisu ni malo dosadne.
Sredinom sedamdesetih završila se zlatna era progresive. Pink Floyd, Jethro Tull, Genesis, Yes i Emerson, Lake and Palmer su već snimili svoje krucijalne albume. Možda ponajbolja postava King Crimsona je prestala sa radom. Ove grupe su još uvek išle na rasprodate turneje, snimale i objavljivale nove albume, ali je punk već bio zakucao na vrata. Činilo se da je progresiva najednom ostala bez goriva i zauvek se izduvala.
No, jedna od britanskih grupa koju su novinari često nepravedno potcenjivali i zapostavljali 1976. godine je izdala album sa pesmama koje i danas predstavljau okosnicu njihovih koncerata.
Njeno ime je Camel.
Mislio sam da je The Psychedelic Ensemble vrhunac muzičke ludosti. Ispostavilo se da postoji još jedan tip koji koji ima sličan pristup, a pojavio se na sasvim neuobičajenom mestu.
Kako godine prolaze, popodnevni dremež mi postaje sve draži. Zbog toga mrzim kada me u to vreme neko pozove telefonom i u tom trenutku, u zavisnosti u kojoj sam fazi, spreman sam svašta da izgovorim u slušalicu. Na displeju telefona je pisalo da me zove M. koga nisam ni čuo ni video sigurno petnaestak godina…
– Ko je umro? – progunđao sam onako sanjiv.
– Nije niko, zovem te da te pitam jesi li slušao novi album Ricka Wakemana?
– A zašto bih?
– Ovo je najbolje što je snimio još od sedamdesetih…
– Bilo je i vreme. U međuvremenu, izdao je 120 novih albuma (nije greška u kucanju, prim.aut.) koji ni po čemu ne mogu da se upamte. Shvatam, morao je da hrani decu, ali ne moram ja da mu dajem lovu za te potrebe.
– Obećaj mi da ćeš da ga preslušaš, pa ćemo da se ponovo čujemo.
Pa, suncetijebemžareno, gde me nađe.
Poziv za bicikliranjem iz naslova pretvorio se u čudesnu muzičku avanturu kojoj se ne nazire kraj.
U prvom polugodištu i nije bilo nekih jako interesantnih muzičkih ponuda. Pandemija je paralisala sve industrije, a mnoga najavljena nova izdanja su prolongirana do daljnjeg jer se ne mogu valjano promovisati. I niko živi još uvek ne zna kada i kako će se muzičari vratiti koncertnim aktivnostima i kako će u budućnosti sve to da izgleda zbog uvedenih zabrana okupljanja i „socijalne distance”. No, naš karantin u proteklih par meseci imao je i jednu dobru stranu – najzad sam mogao da preslušam i neke albume koji su dugo čekali da ih se latim.
Ako uopšte i dobiju priliku da ih promuvam kroz uši.
Cirkus je grupa za koju sveznajuća Wikipedia nije ni čula. No, to nije razlog da se ne osvrnemo na njihov vrlo zanimljiv debitantski album.
U “progresivu” sam uleteo u trenutku kada sam prvi put poslušao The Nice. Sasvim logično, jer sam se na kraju šezdesetih i sam petljao sa klavirom u muzičkoj školi, a Keith Emerson je momentalno postao moj idol. Zatim su došli King Crimson, Yes, Pink Floyd i slični. Ne mogu da se požalim da nisam bio u toku sa zbivanjima.
Barem sam tako mislio.
Pitanje iz naslova je samo retoričko. Grupa Yes još uvek postoji kao derivat i posle 50 godina rada. Doduše, sa samo jednim originalnim članom u postavi.
Prva pesma grupe Yes koju sam imao prilike da čujem je bila samo jedna od mnogobrojnih koje su se nalazile na kompilaciji koja se bavila progresivnom muzikom na prelazu iz šezdesetih u sedamdesete. Još sam išao u osnovnu školu, bio sam mlad i zelen, pa mi nikako nije bilo jasno zašto su obradili i “Every Little Thing” The Beatlesa, koja se nalazila na drugoj ploči ove kompilacije… I šta su ovi momci uopšte želeli da sviraju na početku svoje karijere?
Izgleda da i oni sami u tom trenutku nisu znači šta bi sa muzikom koju su stvarali.
