Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Ako bismo rekli da je ovaj album izazvao tektonske poremećaje, pogrešili bismo. Pre bi se moglo reći da je to bila tiha i suptilna, ali neumitna erozija prakse da progresivna muzika mora da dolazi iz bluesa. Ovde je stvorena nova paradigma u kojoj su mnogi pronašli inspiraciju u evropskim korenima. Nažalost, mnogi su se i pogubili u tome. King Crimson je, pak, ostao do dana današnjeg i jači je nego ikad.
Ne volim da pišem nekrologe i namenske tekstove, a ovaj će upravo da bude takav. Povod za njega je 50 godina, upravo danas, od objavljivanja jednog od najznačajnijih muzičkih albuma svih vremena. Šef je insistirao da nešto napišem povodom jubileja, a njegova se ne poriče. Kaže mi, možeš ti to iz glave, i sam znaš koliko ga volimo…
Potpuno je u pravu.
Ovakvu kvalifikaciju do sada nisam čuo. Ako je ne zabeležim, zaboraviću je, a to bi bilo nepravedno i pomalo rizično.
Kad je neko lud, onda tu nema pomoći: ovu frazu sam do sada previše puta upotrebio i malčice se već izlizala, ali kad malo pažljivije poslušate ovo što imam da vam predstavim, razumećete zašto je celishodno da to izrazim baš tako.
Elem, mislim da je Gentle Giant jedina grupa sa kojom sam ikad u životu imao posla, a da se desilo sledeće: zarazio sam se na prvo slušanje, a pritom ja nikada nikoga pametnog nisam uspeo da zarazim za tu muziku. To da su ti ljudi bili kolektivno ludi nije nikakva misterija. Zato valjda nisu ni mogli da prevaziđu vreme u kojem su radili. Ali oni su se bar razbežali kud koji: ja sam problem. Sklonost ka anahronim i (is)komplikovanim oblicima muzike izvesno me kvalifikuje barem kao potencijalno ludog. Drugi se izvlače: no, izgleda da moja okolina krije od mene neka saznanja o meni. 
Štaviše, u par navrata umalo nisam nadrljao zbog njih. Boktemazo, pa to mi se nije desilo ni sa glasnim puštanjem grupe King Crimson.
Deset hiljada reči stoji između nas
Deset hiljada divljih granica
U prevečerje projekta “Korni grupa 2019“, imam neki čudan predosećaj koji me sprečava da pohodim taj koncert. I zato sam doneo manje-više konačnu odluku da to neću učiniti. Da me ne razumete pogrešno: drago mi je što će se okupiti deo ekipe oko Bate Kovača, jer Dado i Boček su uz njega, a to nije malo. Doduše, ritam sekcija je otišla na Neko Bolje Mesto (Furda juna 2015, a Hreljac pre mesec dana) i tu se ne može pomoći, ali verujem da su zamene dostojne… Ali ne, hvala. Korni grupa beše, zapravo, dve grupe, a nije potrebno biti naročiti genije da bi se razumelo za koju od njih će biti mesta pred šarenom publikom za koju se ta ujdurma pakuje. Osim toga, Bata Kovač je dao neke izjave nakon kojih verujem da je upravo suprotno onome što je rekao… Meni na dušu ako grešim.
Međutim, nisam mogao da se ne setim nekih ličnih premotavanja istorije uživo. A onda sam se setio grupe sa najdužim stažom koju sam ikada gledao.
Sticaj okolnosti je hteo da je ta ista grupa odsvirala prvi rock koncert kojem sam prisustvovao u leto sad već pradavne 1978. A došlo je i do ponovnog susreta, generaciju i po kasnije.
Ovaj stil imenovanja numera su usavršili tek death metal bendovi osamdesetih. Onih godina kad je ova muzika nastajala, tokovi razmišljanja su bili drugačiji, veoma različiti.
Nekim od vozova kojim su se vraćali šverceri iz Trsta noseći u torbama mantile “šuškavce”, ženske čarape i farmerke, na samom kraju šezdesetih pristigla je i singlica Procol Haruma “Il Tuo Diamante“. Svi smo znali i voleli ONU njihovu pesmu, ali pojma nismo imali o ostatku repertoara.
Na B-strani je bila usnimljena “Fortuna“.
Istorijski zapisi kažu da je Scipion Afrikanac bio pravdoljubiv, ali veoma zajeban lik. Zato je, valjda, nekakva pravda da mu se posveti ovakvo muzičko delo.
Da li postoji neka pesma, album ili muzičko delo koje biste odabrali da ponesete na pusto ostrvo? Nekada davno, kada sam znao mnogo manje nego danas, ja sam imao takvu pesmu. Vremenom sam shvatio da takav izbor nema smisla, a jedini dobar odgovor koji sam ikad čuo na pitanje “koju pesmu biste poneli na pusto ostrvo”, nekada davno je dao Kornelije Kovač, odgovorom: “Zašto pesmu? Poneo bih klavir.” Tako da danas više nemam pesmu za pusto ostrvo, možda bih poneo gitaru, ali bilo mi je mnogo zanimljivije da se izložim proveri: da li me ta pesma još uvek radi?
Slušajući ovu pesmu treći put uzastopce nakon što je nisam čuo barem deset godina, jedva i bivajući svestan da sam ponovo kliknuo na Play, do mene je najzad došlo da nikad nisam prestao da je neizmerno volim.
Ti ljudi kao da imaju više udova no što nam je majka priroda podarila i ponekad ne možete da verujete sopstvenim očima.
O značaju dobre ritam sekcije za bilo koju grupu nije potrebno posebno mudrovati. Iskusno slušalačko uvo odmah primeti da nešto nije u redu ako se ispadne iz ritma – u tom trenutku kreće raspad kompletne svirke sa nesagledivim posledicama. U žanrovima koje ovde retko potežemo (HR/HM), zadatak bubnjara je, pre svega, da održi konstantan ritam. On je, ionako, uvek u drugom planu, obično sedi daleko od publike, a fokus je na pevaču/solo instrumentu. No, posle nekoliko pesama, odmah se primeti da jednoličan ritam postane dosadan i oseti se potreba za malo “filovanja”.
Srećom, ima bubnjara koji su i “svirači”, a koje ćete lako prepoznati .
– Pile tetkino, šta ćeš da ti tetka pošalje od muzike? Nisam ti slala paketiće, evo prošlo već nedelju dana. Brinem se da ti se nije šta desilo. Da nisi bolestan, kuku tetki?
Moja tetka iz Kalinjingrada je draga osoba. Koliko me voli, valjda govori činjenica da me i dalje oslovljava sa “pile tetkino”, ne obazirući se na moje sede zaliske.
– Slušaj, tetka, malo sam opterećen drugim stvarima i ne mogu sad da mislim o tome. Uzdam se u tvoj perfektni predosećaj da ćeš pronaći nešto novo, po mom ukusu, a da me baš iznenadi.
Nije trebalo to da kažem.
Tako mi i treba kad puštam druge da mi ubacuju mine u dnevni raspored. Sad opet neće biti spavanja.
Nastavite sa čitanjem… “Kako spakovati 12 minuta muzike u 6 minuta života”
In a moment of love, they will die for their grace
Upravo danas se navršava 40 godina od objavljivanja albuma Tormato (1978) grupe Yes. To možda nije ni po čemu važan album, ali to je prvi naslov te grupe koji sam apsolvirao (pa još kao vruće izdanje!) i meni je to dovoljan razlog da prizovem sećanju onu jednu pesmu koja je pretekla sve ove godine.
Ovo budi razna sećanja i poneku uzgrednu misao. Zapravo, imam stotinu misli u glavi, a samo jednu tastaturu pred sobom. Moraću redom…
