Hoćemo li opstati?

Pitanje iz naslova je samo retoričko. Grupa Yes još uvek postoji kao derivat i posle 50 godina rada. Doduše, sa samo jednim originalnim članom u postavi.

Prva pesma grupe Yes koju sam imao prilike da čujem je bila samo jedna od mnogobrojnih koje su se nalazile na kompilaciji koja se bavila progresivnom muzikom na prelazu iz šezdesetih u sedamdesete. Još sam išao u osnovnu školu, bio sam mlad i zelen, pa mi nikako nije bilo jasno zašto su obradili i “Every Little Thing” The Beatlesa, koja se nalazila na drugoj ploči ove kompilacije… I šta su ovi momci uopšte želeli da sviraju na početku svoje karijere?

Izgleda da i oni sami u tom trenutku nisu znači šta bi sa muzikom koju su stvarali.

Nastavite sa čitanjem… “Hoćemo li opstati?”

Repent Walpurgis

Ovaj stil imenovanja numera su usavršili tek death metal bendovi osamdesetih. Onih godina kad je ova muzika nastajala, tokovi razmišljanja su bili drugačiji, veoma različiti.

Nekim od vozova kojim su se vraćali šverceri iz Trsta noseći u torbama mantile “šuškavce”, ženske čarape i farmerke, na samom kraju šezdesetih pristigla je i singlica Procol HarumaIl Tuo Diamante“. Svi smo znali i voleli ONU njihovu pesmu, ali pojma nismo imali o ostatku repertoara.

Na B-strani je bila usnimljena “Fortuna“.

Nastavite sa čitanjem… “Repent Walpurgis”

Crno svetlo

Sve je to predmet doživljaja granice.

Ako bismo mak na konac, The Black Light (1998) nije prvi album grupe Calexico. To bi bio samizdat pod naslovom Spoke (1997), za koji je trebalo dosta vremena da ugleda svetlost dana u uslovima gerila-marketinga i još uvek nejasnog koncepta. Ako ćemo pravo, kada je taj prvi materijal snimljen tokom druge polovine 1995. godine, čak je i grupa trebalo da se zove Spoke. Štaviše, dvojica koji su napustili Giant Sand i snimili taj materijal, objavili su album pod tim imenom grupe u Nemačkoj, nekoliko meseci ranije.

Ali, onda su stvari došle na svoje mesto: neki novi vetrovi su zaduvali indie svetom i nastala je prilika za neku novu muziku. Naši junaci su se našli u centru te priče. I tada je nastalo ovo što danas slušamo.

Istina je uvek jednostavna.

Nastavite sa čitanjem… “Crno svetlo”

Poslednji dani maja

Da citiram samog sebe:

Grupu Blue Öyster Cult muzičke enciklopedije opisuju kao inteligentne hard rockere koji stvaraju izuzetnu, jako rafiniranu muziku u okviru žanra. Duga i plodna karijera rezultirala je gomilom sjajnih albuma, a zbog nesumnjivog sviračkog umeća važe za jednu od najvećih koncertnih atrakcija na planeti. Veliko kult sledbeništvo ih verno prati preko četiri decenije, a “široke narodne mase” ih već teže vare – mistična & kriptična lirika se ne primaju tako lako.

No, oni znaju i da naprave pesmu čija je naracija pravolinijska.

Nastavite sa čitanjem… “Poslednji dani maja”

Zelena trava i visoke plime

Kada se pomene termin “južnjački rock”, prva asocijacija svima nama je The Allman Brothers Band, druga Lynyrd Skynyrd ili Little Feat, a za dalje bismo se češkali po glavi. The Outlaws je dugovečna južnjačka grupa (počeli su sa ozbiljnim radom još 1967. godine) koja nikada nije postigla veliki uspeh poput pomenutih, ali je imala nekoliko velikih hitova i rado je viđena i slušana od strane onih koji vole ovakvu muziku.

Još uvek rade u ko zna kojoj postavi.

Nastavite sa čitanjem… “Zelena trava i visoke plime”

Izvedi me

I say don’t you know
You say you don’t know
I say, take me out!

Do mene je pre dan-dva stigla informacija da je grupa Franz Ferdinand spremila novi album. Na štandove u prodavnicama nosača zvuka u Engleskoj, album je stavljen upravo jutros. To je probudilo neka sad već stara sećanja: pamtim kako su FF na prečac osvojili simpatije publike i kritike na britanskom ostrvu kad su se prvi put pojavili. Beše pomama u muzičkoj štampi za njima, a ja sam čvrsto verovao da je reč o nekakvoj ujdurmi: te 2004. godine, nisam mogao da verujem da se u onom metežu od konkurencije naprasno pojavio neki bend koji zaslužuje toliko hvalospevnih kritika. A onda sam najzad čuo ovu numeru, pa sam se, što ono kažu, pokrio ušima od stida.

Dakle, sve one pohvale su imale utemeljenje.

Nastavite sa čitanjem… “Izvedi me”

Mislim na Karolinu

Svako ko je bio malo duže i malo dalje od granica koje omeđuju ovu našu malu, nesrećnu državu, susreo se ponekad sa osećajem koji je teško opisati. Kada imaš utisak da ti je neko zavalio pesnicu u stomak i ne možeš da dišeš, ne znaš šta ti je i šta je bio okidač. Znaš samo da ti je nelagodno, u bunovnoj glavi ti se svašta mota i imaš osećaj da će se sve srediti ako bi se vratio u neko svoje okruženje u kome se osećaš bezbedno.

Nostalgija i pomalo zaboravljeni mirisi mesta i ljudi koji nam znače imaju mnogo veću moć od svetlosti tuđih velegrada i ugodnog života kojima težimo.

Nastavite sa čitanjem… “Mislim na Karolinu”