Tag: psihodelija

Kiša

Pisanje o pesmama The Beatlesa može da izgleda kao ceđenje suve drenovine. No, uvek se otkrije nešto novo i nepoznato.

Ako me sećanje dobro služi, prva zvanično objavljena pesma The Beatlesa u SFRJ bila je “Hello, Goodbye“. Odštampana na foliji, delila se uz prvu verziju časopisa Džuboks. Čini mi se da je i danas imam negde među singlicama. Od tog trenutka domaće izdavačke kuće su stidljivo počele da izdaju licencna izanja i prilično frekventno objavljuju aktuelne singlove sa top lista. The Beatles su, za razliku od The Rolling Stonesa, bili manje subverzivni i sumnjivi da ne iskvare socijalističku omladinu i prećutno su dobili zeleno svetlo tamo gde se o tome odlučivalo.

Na albume smo morali da popričekamo još koju godinu.

Nastavite sa čitanjem… “Kiša”

Psihodelični ratnici (nestaju u dimu)

Hawkwind su oduvek radili šta su hteli, a to rade i danas. Interesantno je da ih kao uzore ravnopravno pominju punkeri, kao i hard i prog rockeri. Pomalo blesavo, zar ne?

Još za gimnazijskih dana, između dečaka koji se pale na muziku došlo je do razmimoilaženja. Ona srednja struja čvrsto se držala svetog trojstva Led Zeppelin, Black Sabbath i Deep Purple, dok je malobrojnija, kojoj sam i ja pripadao, pokušavala da čuje i nešto drugo. Slušali smo mi i pomenute grupe, danas o njima ne mislim ništa loše i smatram ih vrlo značajnim. No, onako mladi i napaljeni, opijeni novim zvucima koje su proizvodili retki sintisajzeri, kada smo želeli da protresemo bubne opne čvršćim zvukom radije smo posezali za Hawkwindom.

Nekako nam se njihova muzika činila interesantnijom.

Nastavite sa čitanjem… “Psihodelični ratnici (nestaju u dimu)”

Leto ’68

Dobar trik da bolje upoznate Pink Floyd jeste da proanalizirate one “male” pesme.

Znajući koliku ljubav Šef gaji prema grupi Pink Floyd, morao sam da za virnem u našu čarobnu tabelu kako bih se sa njom konsultovao i izbegao ponavljanja. Statistika je neumoljiva i govori da smo objavili 17 tekstova u kojima su oni imali glavnu ulogu. Dobro, Šef u pisanju o ovoj grupi vodi sa 15:2, a moja dva jadna teksta su, u stvari, o onima koji su se usudili da dirnu u njihovo bogato nasleđe.

Red je da malo popravim pomenuti negativni skor.

Nastavite sa čitanjem… “Leto ’68”

Video sam te kako mi se vraćaš

The summer had inhaled and held its breath too long
The winter looked the same, as if it never had gone
And through an open window where no curtain hung
I saw you, I saw you comin’ back to me

Kada je pre nedelju dana do mene došla vest da je Marty Balin, osnivač i pevač grupe Jefferson Airplane, otišao na Neko Bolje Mesto, vratila mi se slika koje se nisam setio mnogo godina, a koja mi je u glavi skoro neprekidno od tada. Setio sam se njegovog zamalo-pa-imenjaka Martina, kržljavog Rumuna iz Vršca sa kojim sam se kratko vreme dopisivao nakon što smo proveli zajedno dve nedelje u letnjem pionirskom kampu na Balatonu, gde smo bili zajedno u grupici od dvadesetoro pionirčića iz Vojvodine, a među sličnim grupicama iz Mađarske, Rumunije, Poljske i SSSR.

Baš tog leta 1978. na Balatonu sam prvi put čuo ovu pesmu.

Tad sam već imao načelnu ideju da ću kad-tad naučiti da sviram gitaru. I zakleo sam se samom sebi da ću naučiti da sviram tu pesmu, jer sam bio hipnotisan magijom te atmosfere… Samo da prvo saznam ko to svira i kako se pesma zove…

Nastavite sa čitanjem… “Video sam te kako mi se vraćaš”

Lemon Kush

Moj prvi, pravi susret sa psihodelijom desio se u čuvenom klubu kragujevačkog Doma omladine, negde na samom početku sedamdesetih. Sam događaj ne pamtim po muzici koja se puštala, nego po tome da je DJ te večeri bio Zoran Modli i da je sa sobom poveo tipa koji se bavio svetlima. Uljani projektori koje je on koristio proizvodili su fantastičnu atmosferu u tim relativno malim, mračnim prostorijama i bili su neverovatan doživljaj za adolescenta. U tom trenutku nisu mi ni na pamet padale droge, alkohol i ostali poroci.

To je došlo nekoliko godina kasnije, kada sam počeo da istražujem psihodeličnu muziku iz šezdesetih i da je stavljam u kontekst vremena kada je nastajala.

I da ne bude zabune: sa drogama se nikada nisam petljao. Smile with tongue out

Nastavite sa čitanjem… “Lemon Kush”

Namerio se junak na junaka

In love pool eyes float feathers after the struggle.
The hopes burst and shot joy all through the mind
Sorrow more distant than a star

Za ovu muziku vam ne treba lenjir. Beše zamisao, onih godina kad je ova pesma nastala, da u apoteci kupite neke vesele tablete koje će vam pomoći da svoju sumnju u ispravnost sveta oko sebe utopite u šarene slike koje samo vi vidite, ali negde u tom procesu je odlučeno drugačije… Rock’n’roll je verovatno kriv što su LSD i laki opijati postali ilegalni, ma koliko da su manje škodljivi od alkohola i duvana. To je malčice bio problem, jer psihodelija je nešto što se ne da opisivati rečima…

Danas nam ostaju neke blesave pesmice, koje iz istorijske perspektive posmatramo kao naivni pokušaj tumačenja sveta kao veselog mesta. Zarazni motiv je učinio da ova pesma ostane upamćena.

Prepoznajete li tu gitaru?

Nastavite sa čitanjem… “Namerio se junak na junaka”

A trojke su — šta?

Odgovor na ovo pitanje veoma zavisi od konteksta.

Recimo, ako ste upravo gledali flim “Balkanski špijun“, onda dobro znate da su to osnovne jedinice diverzantskih grupa, kao što vas je Đura podučio tokom onog brifinga. Ali ako ste se zatekli u sunčanoj i raznim hemijskim preparatima ofarbanoj Kaliforniji potkraj šezdesetih godina prošlog veka, odgovor bi bio različit.

Veoma, veoma različit.

Nastavite sa čitanjem… “A trojke su — šta?”

Bleja

Konzumiranje halucinogenih supstanci je bilo jako popularno u Americi u drugoj polovini šezdesetih. Danas je malo poznato to da se LSD u to vreme mogao kupiti u apotekama “na recept”, a država se osvestila tek par godina kasnije kada je hipi pokret uzeo maha, muzika stvarana pod uticajem halucinogena postala popularna, a broj korisnika LSD-ja se popeo od očekivanih nekoliko desetina hiljada na nekoliko miliona.

Ubrzo je dospeo na crnu listu.

Nastavite sa čitanjem… “Bleja”