psychedelic rock

Zajašite moju biciklu

Poziv za bicikliranjem iz naslova pretvorio se u čudesnu muzičku avanturu kojoj se ne nazire kraj.

U prvom polugodištu i nije bilo nekih jako interesantnih muzičkih ponuda. Pandemija je paralisala sve industrije, a mnoga najavljena nova izdanja su prolongirana do daljnjeg jer se ne mogu valjano promovisati. I niko živi još uvek ne zna kada i kako će se muzičari vratiti koncertnim aktivnostima i kako će u budućnosti sve to da izgleda zbog uvedenih zabrana okupljanja i „socijalne distance”. No, naš karantin u proteklih par meseci imao je i jednu dobru stranu – najzad sam mogao da preslušam i neke albume koji su dugo čekali da ih se latim.

Ako uopšte i dobiju priliku da ih promuvam kroz uši.

Nastavite sa čitanjem… “Zajašite moju biciklu”

Psihodelični ratnici (nestaju u dimu)

Hawkwind su oduvek radili šta su hteli, a to rade i danas. Interesantno je da ih kao uzore ravnopravno pominju punkeri, kao i hard i prog rockeri. Pomalo blesavo, zar ne?

Još za gimnazijskih dana, između dečaka koji se pale na muziku došlo je do razmimoilaženja. Ona srednja struja čvrsto se držala svetog trojstva Led Zeppelin, Black Sabbath i Deep Purple, dok je malobrojnija, kojoj sam i ja pripadao, pokušavala da čuje i nešto drugo. Slušali smo mi i pomenute grupe, danas o njima ne mislim ništa loše i smatram ih vrlo značajnim. No, onako mladi i napaljeni, opijeni novim zvucima koje su proizvodili retki sintisajzeri, kada smo želeli da protresemo bubne opne čvršćim zvukom radije smo posezali za Hawkwindom.