Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
To ja o sebi. Zapravo, svanulo mi je odavno, a tek sad sam počeo da nadograđujem.
Koristim prigodu odloženog objavljivanja priloga, jer u času kada ovo bude osvanulo na Suštini pasijansa, ja ću biti negde u Sloveniji, a možda već u Italiji. Ne mogu tačno da procenim koliko će Marinku i meni oduzeti pauze tokom puta u Veronu. Idemo da pohodimo koncert za koji nijedan od nas dvojice donedavno nije mogao da veruje da će nam se ostvariti.
Tako je: u ponedeljak uveče ćemo se sresti sa “načinom da se stvar obavi”, kako je Robert Fripp onomad opisao entitet po imenu King Crimson.
Ma, znam koji je broj ova Bramsova, nego ne znam tačno po koji put provodim dane na tri sata vožnje severno od svog doma.
A đavo će ga znati: prebrojavao sam i prisećao se, tražio dokaze po foto-arhivama i po sećanju iz vremena kad fotoaparat nisam koristio, možda sam se zabrojao zbog onih uzgrednih prolazaka kroz grad na dva-tri sata, na kraju dođoh do zaključka da smo u Budimpešti proveli ukupno nešto preko četrdeset noćenja.
A šta mogu kad sam se u taj grad zatelebao do balčaka.
Your two eyes like minarets
Rise in twin pools of white
The incandescent fires of spring
Radiant against the vault of night
On the last train to Istanbul
Bude li sve po planu koji sam do detalja razvio tokom prethodnih nekoliko nedelja, negde u vreme objavljivanja ovog priloga zateći ću se tačno na mestu koje se stolećima smatralo zapadnim krajem Puta svile: u Egipatskom bazaru, na pijaci začina, negde u zoni južne obale Zlatnog roga, na liniji između Sulejmanove džamije i mosta Galata. Više od petnaest godina se preganjam sam sa sobom ne bih li najzad svojim očima video grad za koji je Napoleon rekao da bi jedini od svih gradova na svetu, kada bi ceo svet bio jedna država, mogao da bude njena prestonica.
Konstantinopolj. Carigrad. Šeher-Stambol. Istanbul, grad na dva kontinenta, na mestu koje po mnogo čemu, ne samo po geografiji i istoriji, ima pravo da se smatra centrom sveta.
Таман сам помислио да је округла, а онда се сетио да сам ово слушао на свом новом транзистору, једне “Вечери уз радио”, а тај сам транзистор освојио на неком такмичењу почетком јуна 1970, дакле није 45 година него 46.
Пошто смо већ обрадили претходну малу симфонију, ова годишњица ми некако дође као прилика да ископам ову другу, често запостављену, забачену иза оне.
Снимак је такав какав је емитован пар година касније на новопокренутом II програму РТБа.
Имам га целог, но тај цео више не могу да нађем, јер је Цевка канда протерала све што је дуже од 10 минута (можда ко плати…) тако да ово иде у два дела…
