Vreme ne čeka ni na koga. Neko je toga bio bolno svestan, pa je ostavljao duboke tragove, da makar oni traju. A neko pak ne mari za dostojanstvo; kazna za takvog je da tragovi za njim ne ostaju i niko ga neće pamtiti kad se najzad skloni sa scene.
Ubiše se ona dvojica da pokažu svetu kako su brižni da očuvaju nasleđe grupe koju su osnovali. Zaboraviše pritom da se sve promenilo kad je u tu vikend-grupu došao novi pevač, čovek sa vizijom koju ovi do dana današnjeg nisu sagledali, a kamoli dostigli.
U međuvremenu, na Cevki je doslovno pre nekoliko sati objavljena jedna pesma koju izvodi Freddie Mercury, snimljena 1986. godine. Reč je o ogoljenoj verziji pesme koju je Freddie otpevao na konceptualnom albumu Time (1986) Davea Clarka, koji je i autor pesme:
Da su se producenti i menadžeri pitali, ovo remek-delo nikad ne bi bilo stvoreno. Najzad, kapitalna muzička dela su najčešće nastajala kao čin nepristajanja na osrednjost.
Pretpostavljam da je većina vas odgledala film Bohemian Rhapsody. Ako niste, trebalo bi da to učinite jer je, ako ne tražimo dlake u jajetu, sasvim dobro urađen. Rami Malek je fenomenalno “skinuo” Freddieja Mercuryja i zasluženo podobijao grdne nagrade za glavnu ulogu, a sam film je do sada zaradio oko neverovatnih milijardu dolara.
U ovu sumu nije ušao profit od ponovo pobuđenog interesovanja za albume grupe Queen, pa ne mogu ni da zamislim koliko će novca leći na račune preživelih članova.
Pletem samo jednom iglom. Rasplićem brzo i bez greške. Ovih dana vozim na tri točka. A kako si mi ti? Malčice sam pobrljavio i evo ti ga na.
Kao što izvesno znate, sklon sam da istražujem i komentarišem kulturološke aspekte kiča. Štaviše, ponekad mi takve teme čine omiljenu mentalnu zabavu, jer odavno mi je jasno da razumevanje kad to neko delovanje postaje kič najviše zavisi od moje sopstvene sposobnosti da sve što znam složim u funkcionalnu celinu. To me održava u oštroj pameti, kad već ne mogu da pretrčim polumaraton.
U tom zamešateljstvu, mene odavno naročito interesuju oni koji se sa kičem svesno poigravaju, ponekad namerno ukoračujući u zonu iz koje je većini teško iskorpcati se. Ta veština mi je jedan od najtvrđih rebusa: potrebno mi je da prepoznam, što bi ono Frenk Herbert rekao, “zavere u zaverama u zaverama”, pa da tek iz tog trećeg sloja izvučem poentu. Đavolski teška stvar.
A onda mi je, na jednom sasvim slučajno odabranom primeru, sve sinulo i sklopilo se savršeno.
You suck my blood like a leech, you break the law and you preach, screw my brain till it hurts, you’ve taken all my money and you want more… Znate li ko se još u to vreme usuđivao da se tako obraća glavonjama u izdavačkom biznisu? Niko.
Pre par nedelja smo išli u bioskop. Kad tako kažem, osećam se kao da živim u nekom velikom gradu u Americi: sednemo u auto, pa sat vremena vožnje do zabave… Do Zrenjanina, u multipleks u tržnom centru na zapadnom obodu komšijskog grada. Kikinda nema bioskop odavno – najradije ne bih da komentarišem onu sramotnu prevaru koju neki nazivaju bioskopom, reč je o vikend-improvizacijama projekcija na parčetu iskrpljene posteljine nejednake beline, uz jad od zvuka u pozorišnoj sali koju neka šačica sitnih bandita iznajmljuje na duge staze.
Sve u svemu, gledali smo film Bohemian Rhapsody, o kome se, ne bez razloga, mnogo priča.
Vozeći kući pustim drumom kroz novembarsku noć, utonuo sam u misli, ne razmišljajući mnogo o filmu, nego se prisećajući jedne večeri, takođe je bio novembar, pre skoro četiri decenije. Setio sam se svog prvog Queen vinila u fonoteci i čudnog odnosa koji sam imao prema njemu prvih nekoliko meseci što sam ga imao…
Još od objavljivanja “Vremeplova” (1895) H. G. Wellsa, ljudi su postali opsednuti putovanjem kroz vreme tako da je ova tema postala opšte mesto u naučno fantastičnim romanima. Normalno, naši životi su puni svakodnevnih grešaka, pa bi ovaj način putovanja bio zgodan da se, sa naknadnom pameću, one isprave i poštedimo se njihovih posledica.
Koliko ovakva ideja raspaljuje maštu, ne moram da pričam.
