Не, није велики центар, него се тако зове село. Имао сам тамо родбине, док се нису раселили, ко у Вршац, ко другде, ко онамо. Нисам тамо био добрих четрдесетак година, а овом приликом је једна од преосталих тетака изразила жељу да буде сахрањена тамо.
Кад умре неко млађи, уме да буде потресно и тужно. Кад оде тетка која је близу деведесете, то је више прилика да се родбина сретне, издивани, размени успомене и бројеве телефона, па ћемо се чути првом приликом, која никако не наилази. Обично не носим фоткалицу на сахране, али… ово село нисам видео одавно, и ко зна да ли ћу икад опет, тамо више немам никог.
Одатле следи и да нема где да се свраћа. У ствари би било, јер није да (осим цркава, што избегавам) нема архитектуре вредне шкљоцања – има једна огромна кућа, четрдесетак метара у квадрат са авлијом у средини и правим банатским ајнфором, скоро да би Магбет могао да се сними… али, ту је неко неког заврнуо за наследство и не знам да ли би ме занимало да чујем појединости и ко је ту кога одакле и зашто. Зато правац капела.
Nastavite sa čitanjem… “Једна од пре: Велико Средиште”