Stecište onih koji umeju da čitaju između redova
Iako je karijera Bobbyja Womacka bila na trenutke haotična, vreme je pokazalo da su njegove zasluge mnogo veće, a uticaj širi nego što se mislilo.
Onomad banem kod komšije u sitan sat. Čim mi je otvorio vrata stana, dočekala me je dobro poznata pesma Bobbyja Womacka. Odakle on da sluša njega kada je ljubitelj lakših nota, nije mi odmah bilo jasno. No, čim sam ušao u dnevnu sobu, video sam da počinje Tarantinov film Jackie Brown u kojem je današnja pesma iskorišćena da proprati špicu.
– Daj, pojačaj – insistirao sam.
– Kako da pojačam, znaš li koliko je sati?
Kako da ispratim muziku Bobbyja Womacka ako ne svira glasno? 
Sad slobodno možete okolo da pričate kako su na Suštini pasijansa napravili het-trik sa Rejevima.
U nameri da održimo eklektičan pristup u ovoj rubrici, trudimo se da nam zahvat bude što širi i da ne dozvolimo sebi da skliznemo u manir. Borimo se da uhvatimo inspiraciju spram dnevnih obaveza i šta se tu može: prepuštamo se asocijacijama na prvu loptu, jer to je jedino izvodljivo rešenje… I zbog toga, ponekad zaboravimo na one kojima celokupna popularna muzika neizmerno duguje, a čiju muziku i sami neizmerno volimo.
Danas se podsećamo na muziku koja je bila temeljac za kompletan žanr i na čoveka koji je taj temelj postavio. Sad, posle priloga od juče i prekjuče, možete vi zaista da mislite da je ovo The Ray Performance, ali zapravo je to posledica zapanjujućeg saznanja da za sve ove godine nismo postavili na blog više od jedne pesme Raya Charlesa… 
Pa rekoh sebi sinoć, red je da počnemo da ispravljamo tu nepravdu.
Nastavite sa čitanjem… “Aj’ se uradimo (ILI: Kad je Ray, nek’ je Ray)”
