На Менхетну све има онај мутни сјај, попут кваке на улазним вратима. Нема много прашине јер нема довољно биљака ни земље, свуд је бетон и асфалт, и главни извор прашине су људи. Дакле, перут, кератин са коже, папирићи, пепео који направе преостали пушачи.
Занимљив је поглед на тако углачане шахтове кроз поларизациони филтер, нарочито кроз поларизационе наочари, иако не би требало – светло одбијено од метала није поларизовано, за то вам треба стакло, пластика, лак, течност. Тако нешто се накупи на површинама шахтова, од материјала са тог људског списка, и углача се ђоновима и точковима. Јер туда непрекидно пролази река људи, сваког дана.
Као што је некад пролазила и овуда. Док није пресушила.
(ево и велика, да се види да се још праве шахтови по ЈУСу)
Господо, постигли сте да вам шахтови зарђају за цигло две године. Јер нисам ја једини који нема рашта да долази у град. Нема ко да гази по овом па је успело оно што досад ником није, да зарђа пред најелитнијом адресом у граду. Ово је испред броја 1 у главној улици.